Trenut večnosti : pesme

135

А ко не зна шта је љубав, . Тај на небо право губи... О;, Дунаве, љуби... љуби...

Лакше . .. Лакше. На умилне те таласе _Ти понеси моје гласе. У теби се песмагуби... Ој, Дунаве, љуби... љуби...

Ха..-. Ха. . Ха. · Ха:.. Жин-- Хи - Хи... Хи.

Разлеже се кикот јасни, У осами, на Дунаву, Цвркут песме милогласни...

И к'о оно с неба сјајна,

Да се с песмом анђео спусти; Тако тихо, тако мило,

Лети песмасњених усти....

А смех, кикот, тако јече, Као звонцад тако звоне... Као кроз воду да се крећу, ао да плове... кб да роне...

Па те нека језа хвата, Ал ти јунак, смело пођи, А што би се устезао, Када чујеш: „Дођи... дођи!.“

На Дунаву до две главе, ва витеза руска плове; Хитајући воду грабе Привиђење да улове.

Кад приспеше близу места, Где је бајна цура била,