Trenut večnosti : pesme

Голуб писмоноша,

(По једној слици).

Писманце ти ми донесе мило, Кад си на прозор уморан пао; Срце је моје тад силно било, Ах, знам га... Знам га... Ко ти је дао...

Причекај, стани, голупче мило ! алеко твој је усамљен стан, Одмори твоје злаћено крило, Док драгом моме одговор дам

И перо си ми донео своје,

Што испод твога испаде крила; Кап моје крви и перце твоје

Нека му кажу поздравље моје

Ја сам ти верна, веран ми буди, Тај поздрав мио носи му верно;

Ако л зажели драги што драже, Нека му кљунић твој мио каже

Кад бих... = Сонет Кад бих само, душо, смео, На твој образ диван бео, Притиснуо бих пољуб врео...

Још радије, жељо пуста: Љубио бих вечном жудњом Твоја медна слатка уста

Али, шта ћу — немам моћи, Тешки су ме јади стисли; Не познајем твоје срце,

Не познајем твоје мисли

Све што могу, то и чиним, Стварну љубав твоју губим; Али на те увек мислим, У песми те певам ... љубим...

и те ита