Trenut večnosti : pesme

84

Звезда водиља.

(Успомена на умрле кћери 1916. Љубицу и Загорку).

Кз ж = Ти ме водиш, звездо јасна, Што на небу блисташ сјајем; Поносиш се својом душом, Поносиш се вечним рајем...

Познајем те, кћери мила, Окићену рајским цвећем; Ево мене, из туђине, а Београд ја се крећем..

Твоја мајка... тужна мајка... Твоја браћа и сестрице, Дочекаће свога тату,

Без Љубице — љубимице...

А тата ће сузе лити, Гоке сузе тужних дана; Никад неђе весео бити, Звездо наша одабрана...

Али, Љубо, чедо раја,

Горчије су наше сузе; Нашем болу нема краја,

Што нам малу Загу узе.

Загорка је твоја сеја,

Прави блесак твога чара; Са њоме нам ти отрже

Наше срце из недара...

Знамо ... Без ње ниси могла У склоништу рајског стана, Ти нам умре, а Загорка,

После тебе петнајест дана...

ние пне