Učitelj

плану, него што је наставни план редовних школа, а признати њиховим ученицима право на даље школовање, као да су и редовну школу свршили, значило би и неколико окрнити од аукторитета редовних — јавних школа. Поред тога, на тај би се начин створила прилика многима, који данас сматрају основну школу само као неку форму, кроз коју треба проћи, па да се може ступити у гимназију, — таквима велимо отворила би се прилика, да сво у децу и не дају у редовну школу, ако би наставни план приватних школа, сводећи захтеве наставе на мањи обим, био лакши него наставни план редовних школа.

Свакојако, кад се знане из појединих предмета тражи у извесном обиму од ученика редовних школа, и кад се признаје то и толико знање као потребно ва даље образовање, онда не треба никога ослобођавати од тога.

То све велимо за то, што налазимо много веће гаранције у школама 0 којима се држава брине и прописује наставни план за учење, него у онима, које оснивају поједини људи, који често немају ни појма о сувременим захтевима педагогије нити дидактичко — методичке спреме.

Према свему што смо до сада рекли

0 приватним школама, ми мислимо, да

се сама онима то право може дати.

које су потауно уређене као и остале јавне школе у Србији, и које се тачно држе наставног плана јавнит школа. Дакле ми смо мишљења, да и приватне школе морају радити по наставном плану јавних школа. Ово наше мишљење оснажује и предлог овог закона по коме се тражи да наставници приватних школа морају имати исту спрему као

68

и учитељи редовних школа. Ово је врло уместан и оправдан захтев као и онај први; јер држави је у дужности да се стара, да сва омладина буде васпитана онако како захтева субремена наука и народни дуж. Ово су умесни и оправдани захтеви свуда, а код нас у толико више, што ми знамо да иу самој српекој престоници има таквих гриватнит „васпитатеља“ којима би се могло све- друто пре дозволити и поверити него васпитање деце. Међу њима наћи ће сеи по који Француски каплар, кога је судбина отерала из Француске касарве и послала у наш „стојни“ Беотрад, да нам нашу омладину васпитава. Омладину од таквих педагога треба, склањати и стати на пут сваком швиндлерству на просветноме раду. —

Чланом 14. овога закона одређујо се да; „Школску ошптину преставља и о вршењу се њених дужности стара школбки одбор, у који улази кмет онога села у коме је школа школски утравитељ дотичног места или учитељ (ако је један) и по један грађанин свакога села које је ушло у састав школске општине, ако је тих села више а два ако је село једно или варош или вароштца“. Одбор овај имаће дужност, да се стара о свима школским потребала, за које ће имати и нужних срестава на расположењу. Ово дакле старање како о оправци школских зграда, тако и о набавци свега што је једној школи потребно, као књиге, писаћи материјал и остала нужна срества за наставу, пренето је сада на овај одбор. Он ће, дакле вршити не само оно, што су до сада школски старатељи радили, него и све остало што је било право или

мена а а а ар асеокара ЈА 02

па зе 1