Učitelj

А да би се у свету нашло пута (под | тим не мислимо гомилање богатства, већ набављање срестава, неопходних за одржање породице) — зар за то није потребна нека способност. да се човек сложи са светом таквим какав је % Кад би ма какво васпитање могло произвести идеалног човека, зар није сумњиво, да би он био лагодан за овај свет“ Зар ми немамо основа да тврдимо, да би строго поштење и узвишена моралност причинили, да му живот постане несносан, па шта више и немогућ“ И ма како да би величанствев био резултат с индивидуалног гледишта, зар он неби био раван нули односно друштва и потомства ' Може се тврдити да у породици, као и у народу, постојећа управа, у целини, у толико је добра, колико то допушта опште стазе ч0вечије природе. Могли би рећи, да у "оба случаја средња висина народног карактера одређује каквоћу, постојеће управе. Може се претпоставити, да, у оба елучаја, побољшање средње висине карактера води побољшању системе, и да би побољшање системе, бев поправке самих карактера, донело пре рђав но добар резултат. И онај ступањ суровости, којом родитељи и учитељи васпитавају децу, може се сматрати кло припрема за ону осетљивију суровост, на коју ваилази при ступању у живот, Могло би се тврдити, да кад би родитељи и учитељи били способни да према деци булу потпуно справедљиви и симпатични, ла би тада само увеличали страдања при додиру с етоизмом људи, на које морају наићи у животу.')

1) На тај начин правдају неки људи грубо понашање с децом у нашим друштвеним школама; овде се, веде они, уводе деца у минијатурни свет,

Можда ће ко запитати: ако ни једна система моралног образовања не може од детета да створи непосредно оно, што оно треба да буде; ако би, и кад би постајала таква система, родитељи били сувише несавршени за њену доследну примену, и ако би, и при успешној примени сличне системе, резултати довели до жалосног разлаза са постојећим стањем ствари, — то зар не следује из свега тога, да рсФорма садање системе није практична, да је дакле не треба ни желити ' Не. Из свега тога може се извести просто то, да реформа домаће управе мора ићи рат! раззи с другим реформама; да методи дисциплине могу и морају бити побољшавани поступно; да се захтеви апстрактне моралности морају на практици потчинити сувременом стању човечје природе — услед несавршенства деце, родитеља и друштва; и да се примена тих захтева може нобољшавати само у толико, у колико општи карактер постаје узвишенији.

У сваком случају — приметиће можда ко — некорисно је истављати идеални образац домаће дисциплине. Не може бити никакве вајде од обрађивања и предлагања таквих“ метода,

тешкоће којега спремају их за прави живот. Ваља знати дато правдање има неког основа, али, поред свега тога, то је лоша заштита. Домаћа и школска, дисциплина, ма да не може да буде много боља, од дисциплине истинског живота. треба бар у не-

колико да буде од ове боља. Међутим дисциплина,

којој се подвргавају деца у неким школама, гора је од дисципдине у свакидањем животу: већма је жестока и несправедљива. Место да потопомаже људски напредак — ту цељ сваке културе — култура наших школа, навикавајући децу на деспотску Форму управе, спрема их за ниже друштвено стање но што је ово које сада постоји. А пошто су наши законодавци понајвише васпитаници тих школа, то

уплив школе постаје препрека нацијоналном протресу .