Učitelj

Можда ће когод рећи, да се у закону и не могу правити изузетци и разлике, него се то одређује доцније министарским расписима. Но то не стој, јер закон

| мора бити закон, он мора бити обавезан

ва сваког и сваки се мора покоравати његовим наређењима. Закон не сме ни пошто да зависи од појединих расписа, министарских, јер ови — расписи зависе просто од министара, те према томе колико имамо министара, толико ћемо имати и различних расписа, који врло често један други потиру. Овим се начином не може никад утврдити сталан програм ког би се могли придржавати учитељи у предавању, те ће услед тога и даље бити узрок честим сукобима између учитеља и надзорника. Ови доцнији расписи, измене, допуне и објашњења јесу само кршљење, а са тиме смо већ сити и треба једанцут да престанемо.

Да би се знало, какве су промене претрпеле ове школе у току свог развитка, и који је као најглавнији узрок, који је спречавао њихов развитак, ја ћу овде у кратко — у колико сам сазнао — изложити историју ових школа у крајинском округу, јер сам са њима најпознатији.

Овај округ, спада међу оне округе наше отаџбине, који су се доцније ослободили Турака.

За време владавине ових зулумћара, и рушиоца свега што распростире знање не може ни бити говора о школама. Они су, истина, користећи се правима, која је имао овај округ као „емин султанин“ и за време ових зулумићара, имали готово у сваком селу по једну школу, али то су биле више приватне школе, и није им опстанак био осигуран.

Цељ готово свију ових школа била је да спрема кандидате за свештенике.

Учитељи су им били или месни свештениаци или лруги сродници њихови, који су их учили да читају Часловац, Псалтир и вежбали их певању и раду црквеном. Ови су младићи после одлазили владици у Видин, давали му 200 гроша, и постајали свештеници.

У сваком крају овога округа налазио се по нек ученији свештеник, коме су ишли они који су хтели боље да изуче књигу. Из Кључа одлазили су у Кладово и острво Корбова, а из Крајине у Џањево и Влашку.

Они су све ово учили на своме језику. Доцније, када се ослободио овај округ, наређено је да се подижу школе и да се у њима обучавају деца.

Учитеља је у почетку бирало село, од оних ђака, који су узучили књигу код неког старог и признатог попе. И данас се још налази по неки од ових које су сада већином добри певачи (логофеци) у цркви и потпуно знају сва правила црквена, као и најбољи наши богослови.

Али на неколико година, одма после ослобођења, одузело се општини то право и пренело на државу т. ј. да она поставља учитеље, а школе су подвргнуте истим законским прописима, по којима су се и остале школе по унутрашњости Србије управљале. Но када су доцније почели да воде рачуна о ономе, што се тражи од школе, увидели су да ове не одговарају застевима законским, нити могу да одговарају, те услед тога „попечитељство просвецевија“ издаде 1859 године следећи распис :