Učitelj

У половини пдућег месеца, Јула, састаје се учитељска скупштина у Београду. Да ли је то могуће о људи !! Са свим могуће велимо ми под утисцима оних изјава, које смо добили од одбора учитељског удружења из унутрашљости Србије. Данашњи учитељи у Србији прегли су да својим сопственим трудовима, својим сопственим материјалним потребовањем створе у нашој земљи једну сувремену установу, која ће служити интересима. школе и, колико је могуће, њених раденика. Та установа, јесте учитељска скупштина, која ће се састајати од времена на време (кога се већ одреди),да поред ње епрманевтни одбори и зборови учитеља на појединим местима. Ми константујемо само Факат, да је за остварење поменуте установе прожмат велики део учитељства у Србији, а да ли ће се она, и какс ће се, остварити, то није наше да кажемо.

Један поглед у историју школства, као да се већ хвата у коштац са нашим мишљењем, и спрема се да га обори. Решпект историји! Ми се пред њом заустављамо и хоћемо и сами да загледамо у који листић у њој.

Протекло је већ више од тесет година од како је Србија стресла турски јарам, и од како сама господари у питањима. своје унутрашње управе. Од тога времена па све до сада настава, је у Србији била слободна. Неподлежећи ничијем утицају и стојећи у рукама српских синова, она је могла напредовати, усавршавати се и дотеривати се по својој милој вољи. Али њен напредак, до последње две десетине година, био је тако ништаван, да га

290

УЧИТЕЉСКА СКУПШТИНА.

|

не смемо ни звати напредак. Незнање оних, који су наставом управљали, мноте унутрашње размирице, многе друге прече државне потребе, по схватању ондашњих државних управника, и на. послетку још доста других околности,

оставило је наставу у запећку. У Ср-

бији је истина било по неким местима,

школа, и оне су се множиле, али се слободно може рећи, да у време на које мислимо, школе нису имале учитеља, учитељи школа, а ђаци обоје. Све је ишло наокере, све онако на двоје на троје, све је била гола Форма

без плана, без рачуна и буди бог с нама, и ресултат је свега тога тај, да ми данас, после шесет година унутрашње слободе и унутрашњог развитка,

имамо мање од 109, писмених људи.

А од куда је и могао изаћи бољи ре-

зултатд! Учитељ је био мученик (није

ни данас много боље учитељу), школа котара, ученици мученици, наука ча-

словац и псалтир — све нико, ништа

и којешта. А ове две последње десе-

тине година, што их напред поменусмо '

У њима, може се рећи, има у животу

школе неког напретка, али и тај на-

предак постигнут је искривуданим, не-

прокрченим, замршеним путем, а не

путем некога сталнога, промишљенога,

и прорачунатога плана. (Молимо да се

зна, да ми ово говоримо 0 основним. школама.)

Ево то је онај наш поглед, и то кратак поглед, у један листић историје школства. И сад доиста може мало и бити чудновато, од куда сада на један пут овакав покрет у учитељству, да оно чак жели да установи, поред