Učitelj

182

после, али шта ћеш кад се наљутим. Знам да оно сироче није радо томе, али ми прекипи. “

„Ама и мени јежао — додаде Д.— али бадава кад већ учиним, Више пута зарипао сам се да се уздржавам, па да не казним, али не прође ни 2—8 дана, а ја се наљутим па заборавим на оно што сам се зарекао.“

„Не може, бадава .... Мора човек да казни. Шта ћеш ти кад су то деца напуштена, безобразна, кад о њима нико не води рачуна. Дошао први пут у школу, па и то без оца. Ја га питам како ти је име, а оно ћути, не уме да каже. Долази у шкоду, а ните знам право име њему нити његовом оцу.“

После ових М— их речи устаде Д. и рече: „Ја поштујем оно што педагогија налаже, али брате не могу да вршим. Оно је лепо радити онако као што захтева та наука, али се у нашим школама то не може још да оствари. То је само идеја, и њој треба да тежимо. Како ја сад могу радити по њеним захтевима, кад нема земљишта за тор Саветуј, опомињи, упућуј колико год оћеш, слабо ће ти што помоћи. Овако прекратим од један пут. Ударим 2 · 3 шамара, па се све стиша,“

„А. води ли који од вас протокол казни 2“ запита М.

„Ја га не водим“ рече Д.

„Вала ни ја“ рече у исто време К.

„А води ли г-ђа К.2 упита по ново М.

„Аја“ олговори К.

„Море и то су глупости — додаде К. Ја знам кад је ревизор М. прошле године упитао неке учитељице да ли имају протокол казни и како су по највише казнили децу, добијао је већином овакав одговор: „Протокол казни немам, а казнила сам само опоменом, укором и стајањем“. Ревизор је, бар привидно, то усвајао, и ако су исте учитељице поломиле туце лењира и прутића.“

„Та то је, бога ти, млаћење глогиња. привати Д. Ја ћу да му кажем : Протокола, казни, брате, немам, јер нећу да те лажем : а, ако оћеш да те лажем, ево за 2 сата да ти га налишем.

„Па ето ја знам шта је било летос са мном — рече К. Ја лепо написао протокол казне, све онако како је било, а ревизор прегледајући га, рече ми: „Море, немој ти да будеш баш тако искрен, јер може доћи неки други. Ти си ту написао и то, како си шамарисао.“ Е кад је тако помислим ја, нећу баш више ни да пишем ту спрдњу. Чар ја да патим што искрено цртам физиономију наше школе. Гледај си посла од сад... И донста, од сад га више нећу ни водити,“

„Све ти наши педагози — рече Д. попују како не ваља извесне казне употребљавати, а ено шта чини сам један чувени пелагог. Уђе у школу као тигар. Деца сва дршћу од њега Па само да је онако страшан, ајде де, но кад се развиче спопадне децу Фрас. Нема часа да се по које дете код, њега не расплаче.“

„Што јест-јест, не треба крити - дода-, де К. = Ја мислим да је најглавнији узрок овој несугласици између учитеља и педаготије ревизор. Ревизор те не пита каква су деца, какво је њихово домаће васпитање с каквим си се неприликама, борио, већ он тражи само успех, А ја, брате, желим ла добијем бар 4, јер ми од тога зависи већи или мањи комад леба, па с тога радим и против захтева педагошких. Ја немам кад да се осврћем ваздан око поступности и око тога, да ли је то за децу или не, него радим оно што министар просвете преко ревизора захтева. С тога и има пустоловине у школи, с тога и јесте сваки учитељ на форму „Дон Кишота“. Пустоловине не би било кад би захтеви од стране ревизора били савесни, т. ј., кад би се саглашавали с оним принципима које сам ја за скамијом попрпао. Мени се у школи причало једно, а овамо у практици терају ме да радим са свим противно томе. Упутства, која министар просвете даје ровизорима, нимало се не саглашавају с оним педагошким начелима што се просипљу са катедре у

учитељској школи. — Ето ту је мислим сва недаћа. „Тако је“ — рекоше у један ма оба у-

читеља. Кад би се допустило да учитељ