Učitelj

испуњени произвољним текстом, бев икаква обзира како на претписану врсту за угле тако и на сам метод ових прописа,“

И пошто сам тим начином нашао да је сасвим промашена дељ, којој су прописи намењени, разуме се, да сам тога — иначе вредног наставника — морао позвати на одговор. У место оправдања, учитељ је почео доказивати нецељиеходност прописа. И ту ја, крај осталог приметих, да су су наши прописи састављеви на основу Грајнерова метода, који је усвојен у настави код свих образованих народа, па напослетку и код нас, па да га је могао усвојити и мокрањски учитељ. Г. Којић вели, да сам га тим хтео „дирнути“. То је врло веројатно; јер Бад је г. Којић као учитељ смео „дирнути“ правило прописаног метода и у наређење г. министра, то је онда јасно, да сам ја као ревизор њега ради тога још. пре емео „дирнути. « И на послетку какво је то „дирање“, ако сам ја авторитет наставе свих образованих народа цитирао за углед г. Којићу, и ако сам га назвао « којом сетитулом он сам потписује '

Даље вели г. Којић, да ја нисам знао или — као што он „финије“ рече „нисам хтео да знам, да тај Грајгеров метод са својом поступношћу важи за | разред, -.. и да Грајнер није казао да деца пишу једно и исто Ф године него српски министар просвете“.

„мокрањски учитељ

Пре свега морам приметити да г. Којић не познаје Грајнера добро ви

по имену, јер га називље „Грајгер“ а не (бтејтлег :). А на остало имам рећи, да се из

целог, чланка 1. Којића види да не прави

равлике између вежбања у писању и вежбања у краснопису (калиграфији). Исту оваку збирку нашао сам још у једној школи, где су сви учитељи у свом савету једногласно решили да се у [ равреду вежба само писање малих а не великих слова, тако да на испиту ни једно дете није знало написати никаква великог писмена. На моје питање зашто су тако решили, кад знаду да вежбање у писању појединих слова иде упоредо са вежбањем у читању истих, одговорише ми, да деца не могу у прописима стићи до велих писмена, кад почињу писати прописе тек у другом течају, | јер да су велика писмена у последњим бројевима прописа, који још не беху ни угледали света.

Но ово је сасвим погрешно схватање, јер вежбање у писању не сме се никако одвајати од вежбање у читању. Вежбање у писању у [. разреду састоји у томе, да се дете упути извађати писмена као најпримитивније знакове дотичних гласова, и да их уме спајати у слогове речин реченице. Вежбе у писању имају своје продужење и у вишим разредима, у виду писмених састава, ортографије п стилистике, и по.том су грана наставе у језику.

Код вежбања у писању у 1. разреду не може се захтевати, да облици пасмена одговарају у свем естетичким правилима, него да дете утуви и само извађа њине најпростије типове.

Краснопис или калиграфија не спада к настави у језику него међу техничке вештине као и цртање, певање, ручни рад и гимнастика. Краснопису је као што му и само име каже, естетика и цељ и срество. Ту се мора дете веж-

бати да извађа гласовне топове према 4