Učitelj

96

ли ће се он хтети да изложи критици на њих'% Он ће рећи: да неће! Он то и не може, јер то ни један човек не може. Па ипак он је једини одговоран. ГТГ. саветници, који су то са својим Добрим пријатељима удесили, нису одговорни, они најпосле оду и веле: једини је одговоран г. министар. Ја већ као министар не бих узео на се такав посао, јер не бих могао зањ одговарати.

Али веле: та није то тако опасно, то је само невина конкуренција! бар тако нешто казао ми је један од гр. бранитеља и љубитеља и учесника, ове установе, Но, колико је невина га конкуренција, показује већ књижарска молба. И одбор је у свом извештају приметио, да се критикује начин сачињавања. И ја бих знао штошта рећи за тај начин сачињавања, што искрено рећи, није најпоштеније. Али уто нећу да се упуштам јер, прво, нерадо увлачим лица, која нису ту, и јер, друго, није безусловно скопчано са заводом да се у раду његовом чине погрешке. То би се могло и поправити али је важно да се те мане констатују, јер баш што је наш министар претоварен службеним послом, он никако није у стању да надгледа завод како треба, А како стоји са невином конкуренцијом

КЕ, ствар овако слоји: У школском закону речено је, да се књиге само онда могу одобрити, кад је земаљски школски савет саслушан о вредности књига, али за ту установу ово су место дотичног државног закона једном министарском наредбом просто уклонили, изјавивши, да се књиге, које држава издаје, већ самим тим имају сматрати као одобрене. То је очевидно противно закону, али дабогме тиме се

даје државном издавању ванредно поспешан положај према књижару, који са превеликим трудом, тегобом и новчаном жртвом тек мора да задобије ово одобрење. Даље, као што је повнато, на те књиге удара се ц. орао, чиме добијају у очима народа неку важност: оне су украшене државним угледом. Уз то морају школске власти, земаљеви и срески школски савети да врше послове тога завода, а нарочито школски надзорници морају да су као агенти, и ја ни једном од њих не бих препоручио, да ту службу одрекне, јер би му се то за зло узело. Једном речи ово издаватељство, ма да није дапас монопол, ипак има још толике користи, да се са разлогом не може више говорити о слободној конкуренцији, ван ако би се хтело да се и овде велико зачело слободне конкуренције управо доведе а4 апсурдум. Ја дакле мислим, ма с које стране ствар посматрали, да се она никако пе може држати и оправдати.

Најзад, увек се то каже. Е, али без тог издаватељства могле би се школске ењиге употребити за политичне агитације! Ову бригу чуо сам често и од стране посве слободоумних људи; али је она посве без основа. Јер, прво, ко би заиста хтео да употреби школске вњите за политичне агитације, тај би морао свакако сигуран бити са учитељском помоћу, а ја поуздано знам да међу учитељима разних народности политичне агитације не налазе одзива. Па ни у духу педатогике не лежи да се човек плеће у политичне агитације, шта више, то је противно педагогици, а акоје ту и тамо поједини и пошао за каквим политичним вођом, ипак се у опште не може узети, да би учитељи