Učitelj

с

=

18

доказати. Дакле није истина да из обра-

· абвања долази само васпитање. Други

пак веле, да се та обвеза — васпитање _ веома лако врши. Ко је имао посла с том школском задаћом ма и неколико месеци, доиста је увидео да овака мисао није истинита, нарочито кад зна шта је то васпитање, о чему ћемо у овом чланку и расправљати. Трећи опет веле, да се васпитање једино може добити путем самообразовања. Ја остављам без анализе и једно и друго и треће мишљење, и велим, доказано је, да знање о васпитању и начин, како да, се деца васпитавају доносе срећу не

"само дечијим родитељима, но и друштву

у коме има васпитане деце, и људи, који о знању и начину у васпитању воде озбиљне бриге. Васпитање упливише моћно на карактер деце, а кад је тако, зар онда не упливише иста радња и на живот деце и њихово будуће потомство Упливише још како моћно ; рђаве особине родитељске : пијанство, картање, јогунство, лаж, лењост итд. пренашају се и на децу њихову у оној истој јачини, у којој се види пренашање спољног изгледа. њиховог, па чак и ходање, покретање руку, глас итд. Према томе родитељски недостаци огледају се у већини случајева у недостацима дечијим, и обратно, недостаци дечији јесу сигурно огледало њихових родитеља. Па зар ово не потврђује и народна мудрост, која вели: „по твом оцу познајем тебе.“

У овоме је дакле васпитање. И сад кад се прикупи све овако о васпитању, онда је знање о томе; и кад се промисли и изнађе најбољи начин, како да се деца васпитавају на основи прикупљеног знања о васпитању, онда

обоје здружено доносе срећу не само појединцу већ и друштву нераздвојно. (вака радња не иде у корист личном егопизму, себичној амбицији; она потпомаже друштво целокупно. За то овај предмет, по својој важности треба да буде круна у раду сваком оцу, матери пи наставнику, коме су родитељи и држава поверили своје најдрагоценије имање — свој пород. Треба да је овај предмет још почетак и свршетак, јер се у овоме предмету налазе сви други предмети којима се деца образују; треба да је најпреча брига како родитељима тако наставницима и свима, онима, који држе да су интелигентни, па с тога им је дужност да се о васпитању деце старају.

Ови, који су позвани да утичу стално на васпитање, треба да знају за истину, да се сва деца не рађају добра, нити пак рђава, нити се од њих може да створи све оно што ми као позвани васпитачи хоћемо да створимо. Али и ако васпитачи знају за овај закон у природи и васпитању ипак треба да знају и за ону истину, да се разумним васпитањем могу сви природни недостаци код деце — васпитаника наших — у многоме умањити. Ово правило мора сваком васпитачу да служи ва осњов, и који у овај основ стално и искрено верује, значи да воле свој посао, да се нада успеху несумњиво, и за то је свагда задовољан у раду, одушевљен у природи и друштву. Све је ово тако потребно васпитачу у његовом

васпитном раду, као што је животу потребан ваздух. Недостаје ли једно од овога, значи није сав васпитач, као год и тело што није живо кад нема, једнога органа, који ће пренети ваздух у организам.