Učitelj

Ми

Казна је строга и неумитна, које се апсолутно не може никоме жалити да би се ублажила, а камо ди да се стане тим предметима на пут да не кажњавају тако строго, бездушно и неумитно. И кад се тако природа понаша према деци, односно према свима живим организмима, стално, трајашно и неумитно, то свако дете мора да увиди и да призна, да је природа строга. Но та природина строгост гони свакога, па и дете, да чува свој организам, јер увиђа да се нечувањем и непажњом руши телесно благостање његовог организма, па зато признаје да је природна казна благодетна. Поред тога што свако дете мора да увиди да је природна казна благодетна, мора још и то да сазна да су природне казне неизбежне, сталне ч непосредне.

Тако утиче природа на децу, на наше васпитанике, јер живе и у природи. Кад одрасту те постану младићи, од тога се не могу опет да одвоје; природу не може нико да умоли па да друкчије на младиће утиче но на децу. Дакле, и за младиће вреде ова иста природна правила. А како је са родитељима“ И родитељи живе у природи. И они подлеже овим истим природним законима без разлике, јер природа неће да зна, да ли су родитељи људи: инжињери, лекари, чиновници других струка или васпитачи ; за њу је све једно. Она само има пред собом организам и неумитне своје законе: ко ради противу ње, ради противу самога себе. Н. пр. младић, кога више не прати ни родитељ ни учитељ, улази међ друштво да сам у њему живи самостално. Живиће у њему самостално само тако, ако одговара свима својим обвезама; али ако

против

је небрига према том своме задатку, који га креће на самосталност, онда ће он изгубити све, јер је то последица, природне казне, и трџпиће за све време док је такав оскудице у свима средствима. Не бива ли овако што и са оним људима који нису стални у своме животу и раду, него свагда рачунају и на успех у раду и на лично своје задовољетво, да врло често осете губитке и неуспех. Зар се трговци, занатлије, лекари итд. после, пошто су их оставили потрошачи и клијенти због скупог процењивања рада, не враћају на оно прво добро, и не долазе до тог убеђеђења да буду у будуће солиднији у свом раду и процени, и да су пажљивији. Зар непажљивог жиранта или јемца, а тако исто и дужника спекуланта, који су једном насели због своје непажљивости не гони овај исти природни закон да у будуће буду пажљивији и смотренији ' Зар онда можемо рећи да овај природни закон не поправља неморалност код људи, џа да о њему не водимо рачуна сви ми који смо позвани да утичемо на васпитање '

Кад добро промислимо о свима овим природним казнама, који благодетно али неумитно и строго кажњавају како децу и младиће тако и људе, онда ћемо моћи да одгоненемо све оно што у животу врло често чујемо од људи, да су се оставили свог старог посла или правца само за то што су то платили скупим искуством. ИМ јесте тако; тај је ревултат дошао једино зато што између дисциплине друштва и дисциплине природе има сличности у делању и да јако дејствује. Али свака. моћност ове дисциплине доводи нас и до тога закључка, да вештачке казни не могу да је за-

10"