Učitelj

и на испиту. Али, то је само знање »на намет“ и ништа више. Колико пак у свему томе има и разумевања ' Колико код деце има и те дубоке способности за стварање закључака и расудака, за разумевање у опште Није ли у њих све тренутно '

Сваки наставник зна, даље, како деца хоће да упамте и разне дефиниције за ово и оно, како на часу одговарају, доста течно и брзо оно што им св мало пре причало — — али сваки наставник није могао а да не уочи ин спави ту недаћу: прво да му сва деца не одговарају, као само нека и нека, и да та нека „прва“ и „даровита“ опет нису поуздана 9 свако доба и да задиве наставника својим „чудним“ одговорима, као што су га задивљавала пре неког времена својим лепим одговорима. Од свега онога што је учено није ни половина остала, а код велике гомиле — готово ништа, или по нешто и то неправилно, испрекидано, неистинито., Какав закључак мора да створи учитељ из овога • Такав: да деца лако по нешто схвате, али то је прелазно, нестално, заборавља се. Онда следује љутња, карање и — почињање свега изнова! На ново причај, пропитуј, пиши по табли и пропитуј, све као оно у почетку. —

А како се замишља настава без учебника, а само са читанком у руци ' Ја сам бар тако схватио, да се тада деци све говори, објашњава, проштује, побрише и — иде се кући. У теорији изгледа све то лепо, лако и глатко, као да је дечија памет узорана њива, у коју само треба посејати семе, а оно ће на сунцу већ нићи и родити. Многохваљено дечије памћење остаје као једини јемац за све што дете треба да зна.

о

А какво је то памћење — видели смо, и по души свави учитељ нека каже: колико је истинитог успеха од њега пожео. Што је говорено пре недељу дана — не зна се данас; што се учило пре „малог испита“, заборавило се до великог. Недаћу, која отуд произилази — плаћа учитељ „својим“ (!) неуспежом. Али ученици ће имати зашиснике и писаће у њих што се учи, у кратко, —- рећи ће ко. Да оставимо на страну лоше и неправилно писање и огромно губљење времена око тих својеручниг учебника, питао бих : па у чему се онда — у принципу — разликују ови учебници од лепих, штампаних" Ни у чему; само што те — писане 9848писнике — неће имати ученици“ увек, неће их имати како треба. Ја то знам из искуства, и то баш из искуства стеченог у основној школи. Један има потребан материјал, други нема, један пише, други не — а сви скупа готово неправилно; јер учитељ не може свуда да стигне, сваког да обавести Ти су дечији записници често тањи, дћ учитељ има често пута воље да им се сит насмеје; а још више невоље да се исплаче над наказама свог труда.

Аво се хоће =, фи треба, те још колико треба — у осн. школи да пише, има се шта писати и без тога. Остаје наставниву широко поље за вежбањеу пмсменим саставима разне врсте и поступности, а за остало су људи измислили — шечатњу, којом се и основна школа сме користити.

„Деца дакле лако памте, а лако тч заборављају. То је Факат, који се у свакој школи види. Можемо ли ми наставници, да не рхчунамо са овим не-