Učitelj

педагошко. Џоље и шетња то је огледало у коме се виде три лица: природа сама, природа дечија и наставник сам.

Ја сам водио рачун о мојим шетњама, с децом и ево неколико бележака о томе. Оне ће бити поучне за све оне којима је посао да се занимају с децом и да раде на великој згради народне просвете, Искуством и опитом, пробом, стварају се најздравије теорије....

1). Фебр. 18... Дошао сам у школу у у два сата. Деце мале. ЏПопадћћев отац жали се да му Добривоју деца бацају капу. Џримети што нема завбса..... Дођоше с Калимегдана: Никола, Марко, Антопије и Алекса. Џођосмо преко Калимегдана. Ту Лазаревић и Светозар, па кад нас видоше, они побегоше. Лазаревић се врати и плаче а Светозар се сакри. Ја се чиним невешт. Даца га гледају, па га жален смеју му се. Најпосле се умеша у децу и сам пође у реду. ... Испод града, један официр :

— А куда ћеш их, брате >

— Хоћемо, чико, да прођемо мало и да разгледамо ово овуда.

— То ће све да буду војници» — Хоће, ако бог да, чико! = Ако, ако, брате; баш ти хвала!...

Деца слушају, па се чисто поносе. Маховина по зидинама. Гимнастика. Војници,

Касарне. Топови. Ружица. Жедни. Вода.

Поље. Игра..

Моје мане: неправо ми је било што су она двојица била на Калимегдану, па сам

више и у целој шетњи и разговору био

више учитељ но друг, више старешина но пријатељ, више строг и озбиљан но добар. Љутио сам се врло често и за мало за шта, и карао. Нисам био тактичан. Нисам им обраћао пажњу на млого што шта.

Мали Мита плаче. Што, МитоРр — Хоће, вели, отац да ме бије што сам доцкан д0шао кући.... Одвео сам га кући и замолио оца да га не кара.

Једнога дана донео Спасоје Јовановић „муштаклу“ од ћилибара у школу. Вели, нашао сам је на сокаку спрам „Круне“, Нашао сам и једну сребрну кашичицу и гривну на ђубрету, па сам дао госпођи... Изведох шта ваља да ве ради кад се нешто нађе и оставих је у орман, па да питамо чија је. Сумњао сам да је не буде украо, . или да не пуши, јер све то код њега, судећи по спољашности, може да буде. Спасвоју жао и плаче. Деца одоше. Ја остах са слабима. И он оста. Плаче и иште муштивлу : „Дајте ми моју муштиклу |“ Истерах га на поље, да ме не смеће. Он на пољу још више... Најпосле, кад виде да му никако не дам, оде кући. Па се брзо врати и каже: „рекао је господин М. (код кога је послуживао), ла ми дате „муштиклу!“ Не дам. Опет оде. Мало час ти опет дође: „господине, нашло се чија је, дајте ми је!“ Не дадох му. „Хоћете ли да вам напише цедуљу, кад не верујете р“ Нећу, него да дође тај човек и да доведе још кота, који зна др је његова........ Он оде и ту ти му више. Више није ни споменуо. Ни сутра дан, у целој шетњи ни речи о томе. Кад смо се враћали, ја. га запитах спрам „Круне“; где је нашао, а он се збуни, показује бајаги, али са стидом. А што не дође онај човок чија јер Он се још више буни и стиди. Сва деца виде да лаже, а њему све више криво све би тукао...,.

(Нисам могао да дознам од куд му јен чија је. Но уверење је остало да је он од некога украо).

(СОВРШИЋЕ СЕ).

рав —————