Učitelj

8

остаје неко извесно осећање као неутрално расположење, Но има закона, који у опште важе за сва осећања подједнако, а има, и таквих, који важе само за бол и задовољство. Неодређеном наводу, да уз сваки духовни рад иде и неки телесни, најбоље стоји закон, који најфундаменталнијој и најопштијој особини духа придаје Физички карактер, а који се обично назива закон или принцип релативности.

Закон релативности.

(ВАЖИ БАКО ЗА ОСЕЋАЊА ТАКО и ЗА РАЗУМ)

Да бисмо добили свест о неком утиску, нужна је промена тога утиска.

Прво е духовне стране.

Позната је ствар, да ми не можемо да приметимо или друкче не осећамо уплив оних утисака, који увек дејствују једнаком јачином; непромењлив, дакле, утисак, нема никаквог утиција на наша чула. Тако н. п,, ми нисмо свесни атмосверског притиска, на наше тело; ми тај притисак не опажамо. Тако исто и у погледу топлоте: ако је топлота увек једна иста онда не може бити ни појма о „топло“ и „хладно“. Рибе у тропским морама, где је топлота увек једнака не опажају ни топло ни хладно. Јер осећање топлоте није никакво апсолутно, независно и засебно духовно стање; него последица прелаза из хладноће, Осећање светлости са свим зависи од прелаза, #3 мрака или таме, или друкче из мање светлости у већу. Исто је тако и са свима, остали утисцима. Да узмемо један обичан пример. Часовничар не примећује оно непрекидно куцкање многих својих часовника., који су око њега; али кад би његови часовници у један пут сви престали куцкати (радити), онда би он то одмах опазио.

Било би доста чудновато ако би се један овако важан и општи закон превидео, и кад се у литературу не би унео. И доиста, овај је закон много пута примећеван, само некад у одређенијем а некад у неодређенијем облику. Међу најтачније одредбе

овога закона спада она Нођђев-а, која овако гласи: „за човека је готово (он је требао да каже „потпуно“) свеједно: или не опажао увек један исти утисак или никакав.“ Оввј је принцип скоро у целој потпуности призна и за душевна узбуђења (осећања). Свакоме је познато, да се најјаче осећају први почетци оних прелаза: из болесног стања у здраво, из богатства, у сиромаштво, из незнања у обавештеност итд.; исто тако и оно, да прва радост или жалост због неког новог стања све више онда и слаби, што год ми више заборавимо оно прво стање, иза кота је ово ново — било жалост или радост — дошло. Шекспир говори о сиротињи, која ретко кад погледа. и оцењује своје стање „бојећи се, да тиме не ослаби своје задовољство“, па, наводи окретног принца Хамлета, који вели: „Кад би целе године били празници, онда би нам игра исто тако била досадна, као сада рад.“ дЗалудничење, усамљеност и мирноћа са• мо су као противности онога стања које је пре тога било (напрезање, рад,) пријатни. Непрекидна жудња за новошћу и проме-

_нама, за све већим нагомилавањем богат-

ства и знања, па онда вечита тежња да, своју околину удесимо према нашим жељама-све то показује егзистенцију и важност закона релативности за све оно, што нам служи за уживање. То је онај закон, који чини, те се неки део оних користи, које собом доноси обилатост предмета, за, ужи“ вање и добар живот, у многоме умањавају, т.ј. због тога закона не може непрестано и упоредо да расте уживање и задовољство са умножавањем предмета за уживање и побољшавањем живота. Али један други део тих добити не додирује се овим заКоном,, а то бу: обим, размоврсност и промена пријатних осећања.

Не спада у мој садањи задатак, да показујем како се принцип релативности појављује у свима лепим вештинама под именом контраст, нити да разлажем како овај принцип захтева и условљава: да у математичким наукама и у свима другим врстама знања за сваки реални појам иди