Učitelj

224

нити седи, нити стоји, нити говори, нити ћути онако као разуман човек.“

И тако, за сваки ум постоји извесни степен развића, који не треба прећи. Но ја сене заустављам само на томе, већ тврдим, да су сва три главна елемента у човеку: Физичке, умне и моралне особине до таквог степена везане међу собом и зависе једне од других, да није могуће на њих утицати оделито. Задаћа о максимуму рада састоји се овде у томе: што нам треба увек наћи у каквом међусобном односу треба развијати све особине; но овај однос није једнак за све личности, јер у неких ће бити нужно више развијати физичку, а у других моралну иумну страну. Но увек ће бити од штете по саму личност, ако се искључиво развија његова једна особина, не обраћајући пажње на две остале.

Сувише јако или сувише слабо умно развиће производи увек болесно стање људске организације. Сви облици умног растројства, називали су се у пређашње време лудошћу; но доцније увидело се, да треба идиотизам одвајати од умног растројства.

Идиотизам је недостатак умнога развића, који врло често долази од недовољне Физичке организације. Он се одликује од лудила, које није ништа друге него слабост расуђивања, а долази од старости или од сувишног рада.

Напротив, умно растројство је стање сувишног напрезања умног, које прелази границе Физичке организације. Оно је обично онда још јаче, што год се више и више концентрише ум на један исти предмет; отуда 1д4бев Нхез, — мономанија.

Ако је горња разлика правилна, то се идиотизам и лудило сусрећу на двема крајњим тачкама живота: с једне стране, у детињству материја надјачава ум и против овога нема никакве лекарске помоћи; с друге стране, под старост, ослабели ум губи равнотежу са Физичком страном и не може више да ради.

Умно растројство дешава се често код људи, који су одарени великим умним особинама, и то у најбољим годинама живота, кад се ум налази у најбољем цвету. Из података, скупљених из разних држава, могу извести закључак, да умно растројство иде готово паралелно са развићем умним, а највише се показује између 30 и 55 године.

Но ова је околност још занимљивија, што се н. пр. у 45 години наше умне особине колебају у ужим или ширим границама оне се час јаче а час слабије појављују, али најчешће умерено и саобразно са нашом организацијом. Ово последње стање опажа се у већине; и што год се више удаљавамо од нормалног стања, тим ређе наилазимо на изузетке. Ма и данам није могуће да поделимо