Učitelj

301

Васком заједно још двојица тројица јавила за реч, сигурно су хтели да се туже за нешто. Но сад у овој општој срдачности, то је ишчезло.

По том их пустих кући.

Неки од ђака дадоше Васку паре, да им купи у Крагујевцу плајвазе плаве и црвене, и ако их има и у нашој варошици. Кад. то видех, дадох му ијја, да и мени купи један; нек му је радост већа.

Код куће му нису веровали, да сам га пустио. Мати му није могла да појми, како то да га не пустим, кад ме је она питала, а да га пустим, кад ме је он питао. Тек пошто јој је цео догађај испричао, и пошто је све потврдио и брат му Раде, поверовала је. Но опет ме је, за сваки случај, и сама запитала: „је ли истина, што ми деца налагаше, да сте пустили Васка“ — итд:

То се све дакле десило пре пет дана.

Јутрос, кад уђох у школу, нађох на столу земичку, и поред ње плајваз плави и црвени. Тамо у клупама око Васковог места, беху се збили ђаци ближе око њега, те слушају шта им он приповеда — а пре тога су били сви око њега у гомили. Кад уђох, деца весела, из очију им сија неко блажено задовољство. Ја поздравих Васка добродошлицом, и упитах га за здравље, и како Це путовао. Пошто се молисмо богу, ипошто сви седоше мирно, рекох им, да ће нам Васко после, на часу земљописа , причати куда је пропутовао, и шта је видео и чуо на путу.

Кад је дошао час земљописа, Васко је први добио реч и попричао нам све, куда је прошао, и шта је видео. Причање је трајало више од пола сата, а деца слушаху са особитом пажњом. Најглавније ствари нађосмо на карти Србије.

Тад деци нису оне пруге, што престављају на карти друмове, биле просте две линије, но је био истински пут; оне плаве пруге, што престављају реке, истинске реке с водом и обалама; оне тачке. и котурци, што престављају села и вароши, истинска села и вароши, кроз које путују путници, у којима живе људи, у којима у ово исто време, у које ми о њима говорима, гамижу људи и стока, путују путници, греје их сунце, и вода тече. Ово је био један тренутак истинског изучавања. географије. — Васко је био и у тополивници, па нам је и о томе причао. Сад је деци онај висок, висок, у до у небо оџпак“ изгледао друкче, но кад сам ја о томе при– чао, говорећи о Крагујевцу. — Веома је интересантно, шта га је све на путу занимало, а шта не.') Оста ми жао, што није било

1), Никад не могу прежалити, што то нисам онда одмах побележио. То би био диван материјал за једну малу психолошку штудијицу.