Učitelj

468

тетично читање. А при самом читању пазило се на поступност. Прво су читали лакше чланчиће из басана или какве лакше песме, пак

је ите тумачено — упазнавата је садржина (логичко читање). Тако · је читање било — у главноме — и код Грка и Римљана (у граматиста, и у литератора у почетним заводима за учење — основне школе).

А што се тиче писања оно није било у почетку спојено са читањем, па да заједно једно с другим иде, већ јето доцније учињено, пошто деца упознаду слова и почну читати. За почетнике прављене су прегледанице, или им се излењирају таблице, које су биле превучене воском, па су повлачили (прво учитељи — граматисти и литератори) црте између тих линија, тесу деца по тим танким линијама вукла дебље. Па пошто су се навикла на слободнији, рад то су онда и без тих цртица писалала сама.

Као што се види: ни код Грка ни Римљана писање се није учило с читањем — заједно. Шрво се учило читање, па онда писање ; јер су се прво — као што је и напред казато — учила имена слова, ред и облик њихов, па спајање срицањем истих. Ну и ако није обоје ишло заједно, опет је писање и читање напредовало код Грка и Римљана све донде, докле су ови народи били на челу историјске позорнице. И ако су се имена слова и ред њихов механички учила, читање је било с разумевањем, тумачењем садржине. Римљанин Квинтилијан осуђизао је овакав начин учења, јода се пре почиње учити читање, зато је препоручивао: да се у почетку читања морају деца у једно исто време упознавати са именима и обликом писмена и писањем истих. За читање препоручује да не иде брво, већ одмерено и тачно, па онда течно иестетично читање. Изгледа као да је било гласовне методеа, а п метод срицања, који се (метод срицања) до најнових времена код свију јевропских народа употребљавао, па и код нас, разуме се. И дан дањи има трагова у настави где се речи сричу, само што сеу место имена слова говоре гласови. „Стара песма пова арија« На такву сам школу и овде наишао.

Прегледав овако у кратко читање и писање код Грка и Римљапа, да се за часак окренемо хришћанству, које се јавља за живота ових класичких народа: п да видимо прву писменост код хришћана — како је кад напредовало и писање и читање.

Религијски појмови хришћански и религијски појмови млогобошки са свим су контрарни тј. стоје у противности. Видели смо, да је васпитање у свију народа било потчињено и расправљано према ономе шта опи (народи) имађаху најсветије, — према вери њиховој, а где није било тога, према народноме духу и државним правилима, Па тако је и у хришћанских народа; и у њих је вас-