Učitelj

412

лепота има свој стил, без којег она не може да буде, псто тако и истина има своје Форме, без којих она не може да егзистира.

Садржај Психологије сачињавају т. зв. унутрашње чињенице, | или чињенице свести. Наравно да се у извесном смислу може рећи, да је свађа чињеница, чињеница, свести; јер, тврдити опстанак нечега, значи: исто у свест ставити, пошто ми о битности ствари само у толико можемо имати извесности у колико нам се сама ствар показује, или у колико самоми о њој сазнајемо. У толико су дакле и све чињенице, које тврде да се нешто десило, чињенице свести. Узалудан је покушај да имажинирамо неко биће (Бајп) које ми не сазнајемо. Биће, које ми себи претпостављамо, и које само претпоставити можемо, јесте (безусловно) некакво биће, које може да се позна.

Али чињенице свести, у ужем смислу, јесу такве чињенице, које право и непосредно у свест Долазе, и помоћу којих је тек тада (када се тај акт изврши) све остало за нас једна чињеница. Да је живео Јулије Цезар знам, јер сам то чуо. А то чувење није ничим условљено, већ непосредно долази у свест, У том смислу чињеница : ја мислим, има преимућство од свију осталих чињеница ; јер је она прва у реду свих чињеница, које њену сигурност ујемчавају. Ако „ја нисам сигуран мишљења свога, то не могу ни тога бити сигуран, што мишљењем својим искусим. Као прва чињеница, она, реченица. Картезијева,. (Коге о етсо зшп — мислим дакле постојим) основана је; али није основана као начело, као основно правило. Јер једна. чињеница, и ако може да служи као почетак једног процеса сазнања, ипак није она никад једно начело или основно правило, из кога се може што год изводити, ако је истоме што друго субсумирано. Али из тобожна правила, Картизејева не може се ништа ни изводити, пошто њему не може ништа ни да буде подложно. Свака чињеница много више означава, један Факат, коме није ништа субсумирано, те све стоје у једном реду. „Ја мислим“ јесте прва чињенипа за нас, али није прва истина, за. себе.

Чињенице свести су свакоме познате; чак и прост човек зна за њих. Много су више непознате чињенице свију других, осталих наука, које немају да себаве са спољашњим искуством. Као материју, има и прост човек у чињеницама своје свести једну психологију, ма колико да је ограничено његово искуство. Тачније одређење чињеница није идентично са, првобитим опажањем, које предходи. И пре него што ми и постигнемо тачније одређење чињееница, миих већ опажамо. Наука не може имати за своју излазну тачку нешто непознато т. ј. не може поћи од непознатог, одакле се ништа не може сазнати, већ јој полазпа тачка мора бити нешто.