Učitelj

491

душмани кивим и злобни као души враг,» све чињеше да нас истријебе, истријебит нас баш никако не могоше.

За 400 година Србија бијаше на крсту распета, за 400 година носила. је она трнови вијенац, за 400 год; неми удови ношаху неизлечиме ране тешких болова које бијаху и ране свију сипова, њених.

Од Царства Душанова шта би тог Шта се урадиг Зар да од оиме силе, која је Цариграду страх задала са легиопима, зар да од те силе не остане више, само три хиљаде и то у гори, момака, који се Стамбола не боје, који му пријете и који тража крваве косовске освете.

Али то и раја тражи, и освети се у неколико. Српски народ прегази јуначки дугогодишњу воду бујицу, која га дављаше, која, га утопит хоћаше, прегази пламен, који га гораше и који га изгорет хоћаше, и са малим бројем јунака исплива српски народ у знатном дијелу Србије из мора потопа свог и довати се тврде земље српске.

Станболе страхото свијета! добро јето било што си ти остао до данас у увјерењу том да земља стоји на роговима некога бика. Стамболе! страхото свијета! виђе ли раје, како устаје и како у вијеку овом окрену се раја животу новом.

Сунце слободе огрија младу Србију тог првог ројака српског Срећан нам био. Српски народ и српска књига надживле Косово своје. ;

Када се у почетку овога столећа исправи кошница ројаку српском, на глас матице, она се поче пунити вриједним раденицима растурене ђеце своје: у њој долеће и наш добротвор Јован Гавриловић 21 Јуна 1831 године из Вуковара у Славонији куда су се његови стари од силе Турске склонили били у несрећно доба преселења, и прво његово звање било је секретар великог суда у Београду з последње намјесник књажевског достојанства и 1872 године, када је намјесништво престало, по жељи његовој стављен је у пензију послије 41 год. |, мјесеца и 19 дана његове патриотске службе младој српској држави. А када му се примакао_ посљедни час људске судбине окревуо се онамо, куда је највише требало.

Обратио се уморним српским учитељима са ријечима: уја умирем, ви сте ђеца моја, ђепа су ваша моји унуци, ваше су сапутнице кћери моје.“ Јован Гавриловић био је вриједна пчела раденица у Српској кошници, радио је без умора, радио је без одмора, она је и себе исхранила и уштедила, те ројаку оставила.

На самртном часу свом и на одласку из временог у вјечни живот опростио се Јован Гавриловић са евојим народом као Србин који је познао вријеме, које му сљедује, но које он није могао и