Učitelj

519

ралног. Он шта више кличе да онда, кад би то тако било, не би вредило ни живети на овом свету. Али на што све тог Шта се у свету мења од овакве, а не онакве класификације: Или ваљда Кант тврди да људи, код којих би потпуно била остварена љубав према другоме као према себи самом, стоје ниже моралних људи! Баш напротив, он их назива светима, и у томе види недостижни идеал за човештво. Ако он обична добра и корисна дела, али вршена једино по осећању, не рачуна у наравствена дела, то смо ми довољно доказали, да он у томе има потпуно право, јер осећање није нити може бити морални критеријум, а где се ради једино по осећањима, ту нема наравственог себеконтролисања, међутим то себеконтролисање и јесте поглавита карактеристика стадије, коју називамо наравственом. И тиме се нимало не понижава добро владање, већ се само даје тачна класификација, т. ј. не бркају се појмови.

Да објаснимо све то још једним очигледним примером. Човек се учи да свира на Фортепијану, и с почетка сваки покрет његевих прстију врши се под учитељевим надзором. Тај ступањ можемо упоредити са стањем, кад закони и обичаји уздржавају човека да не чини зло и гоне га да чини добро, што је сам Спенсер онако лепо описао у «Владавини обичаја.» Али за уче"ника музике наступа други ступањ, кад му учитељ дозвољава да он сам руководи кретање својих претију. То је већ ступањ себеконтролисања, сличан са ступњем моралности. Ученик се сећа оних правила, којима су га учили, и стара се да тачно према њима и поступа. На послетку долази и трећи ступањ, када се прсти на Фортепијану, без икакве контроле, сами крећу онако како треба; то личи на стање када је у човеку толико развијена морална радња да се иста свесно врши без икаквог себеконтролисања. Ако за први ступањ речемо да је с поља контролисан, за други — да је изнутра контролисан, и за трећи да је уметнички, вештачки, то ми