Učitelj

521

ТУ.

А сад да разгледамо другу примедбу Спенсерову. Он напада на Канта што овај признаје неко „благо,“ које нема за непосредну цељ срећу или корист. При том Кант тврди да они, који непосредно среће траже, теже долазе до ње но они. који теже таквом апстрактном благу. Спенсер вели да Кант сам себи противречи, јер по њему тежити томе апстрактном благу а не срећи потребно је ради тога, да би се достигла срећа. Изгледа да нема таквог блага, коме срећа наби била цељ, као што у опште не може бити цељи, које неби имале у виду да се добију пријатна или уклоне непријатна осећања. |

Изгледа, да се против тога не може ништа рећи. Али да загледамо мало пажљивије у Факта Спенсер вели нема цељи, која наби тежила задовољству или пријатним осећањима. Лепо. Али какву цељ имају сама задовољства, и пријатна осећања; Срећу. Али ради чега је срећа: Ради тога. да би имали пријатних осећања и задовољства. Из тога круга не можеш изаћи Али шта то значи, То значи да живот нема друге цељи сем среће, т. ], задовољства и пријатних осећања. Спенсер се потпуно с тим мири, и претпоставља да је то јасно и да је потпуно и за сваког доказано Али то није истина, и то прво с гледишта науке и оне еволуционе теорије, коју Спенсер свуда проводи. И после,то се не слаже с Фактима људске психологије.

Да видимо прво, у чему то није сагласно с еволуцпоном теоријом. О каквој срећи и пријатним осећањима говори Спенсер; Свакојако о личним, пошто само личност, индивид може имати осећања; човештво, укупно узето, нема пријатних осећања, јер нема општег чула, којим би осећало. Али еволуциона теорија уверава нас да су се у свакој врсти животињској развијале и могле да развију (путем природног избора) само оне особине,