Učitelj

553

није знао зашто га зову, па је стрепео, и бојао се најгорега. Знао је, како Турци ретко кога Србина пуштају, кад га уапсе. А имао је основа да се боји и с тога, што је брат осуђеног «бунтовника“ Ђорђа, такође бившег учитеља у Призрену. — Четири дама остао је Спира у Скопљу, и давао одговора турским властима. Најпре су га питали како сме да буде учитељ. кад није полагао испит у Турској, и захту, да полаже испит — наравно пред бугарском комисијом, која би га огласила за, неспособног. Кад је показао сведоџбе да је провео у Турској четири године као учитељ — колико се законом тражи, па да не мора да полаже испит — пустили су га без испита. Али сад стадоше да га узимљу на испит, каква је то итола »приправни разред богословије“. коју је он отворио п како ју је смео отворити без дозволе турске власти. Спира је видео да, је то све бугарско масло, па је према томе лавао одговоре што је боље знао п умео. Најзад га пустите, да иде у Призрен, лли му затворише школу.

„У повратку из Скопља уватила га је љута грозница. Кад је приспео кући, одмах је пао у кревет — из кога није више устао до смрти.

Но Спира и тада још пије престао да ради за свету српску мисао, И на болеспичкој постељи био је он вредан њен апостол. Ом је скупљао ученике свог затвореног разреда у свој стан, око свог болесничког кревета и ту им је предавао. Тако је радио око три месеца, све до велике среде, пред ускрс, крајем марта ове године. Тад је већ са свим изнемогао. Болеспичка постеља преткорила се је у самртничку. И тад је морао прекинути предавања.

Дани су му били тзбројани.

Видећи то његови другови, учитељи у Призрену, навале на њ, да иде у Србију, да потраже искусније лекаре, но што су скопљански »ећими«. Спира их је послушао. — Да није наде, колико би човеку смрт теже падала! Без наде, како би ужасан изгледао живот! — Пошто је 15 априла држан годишњи испит, са врло дОбрим успехом, у школи његове жене, кренули су се заједно са дететом од 15 месеци, и мајком Спиграном' за Ниш. Сви су га призрепскт наставници испратили до изван вароши, и ту су се са сузним очима опростили — за навек. У Ниш Је стигао 20 априла са свим пзнемогао. Лекари су одмах казали, да нема спаса. Маја д-ћег то је и он сам увидео, и захтео је, да му зову свештеника, „те да се исповеди и пречести. Док је свештеник дошао, он се је опростио са свима укућанима. Шри исповести м сам је читао са

свештеником молитве. Чим је свештеник отишао — он је издануо