Učitelj

„489

прозором заори мелодична песма коју је он најрадије имао; а коју су певали учитељи и ученици учитељске школе :

«Како јарко светли наша јутрења звезда !“

1

У време обеда, огромна сала једва је могла да смести у себе све госте, међу којима су били сви другови и сарадници његови; у прочељу седео је престарели сеовки свештеник његов учитељ, као што га је тада сво то друштво почаствовало и називало: « Учитељу учитеља учитеља “ а. Ноне је седео до свог учитеља. Кад је Ноне ушао у салу у пратњи најстаријих учитеља, онда два. оседела и погрбљена стара учитеља, у име целог друштва поднесу му на дар скупоцено украшену купу. Речи његове, изговорене из дубине душе и дрсћућим гласом од узбуђења: «Чиме сам ја то све заслужио!» дубоко су потресле и тронуле све присутне.

Светковина та, на којој је владала не принуђена, веселост; где је се говор смењивао говором, а озбиљни | говори шалом, песмом и веселошћу; свечаност је, која је се дуго и дуго спомињала са особитом милином. Но што је најглавније, њоме је изражена не само благодарност и пошта према своме негдашњем учитељу и старешини; но је служила и остала и дан дапи, као, прекрасна карактеристична. прта мајнингенских учитеља.

Од тог доба, Ноне је се занимао само дужностима, које су скопчане биле са његовим духовним звањем. Идуће године здравље његово почне слабити, и то га принуди да моли, да га и од тих дужности разреше. 17. Јуна оде да обиђе једног од својих пријатеља, који је живео у околини вароши, и разговарајући ве с њиме по свом обичају шаљиво рече: « Моја ће оставка сигурно пре доћи свиме, него из Мајнингена.» Одатле сврати се у једну башту у вароши, да ов и ту са пријатељима и друговима, разговори, који су ве ту обично скупљали. Он боше весео, као и увек но у неком необичном и