Učitelj

300 , ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

при железничкој станици. Најпре су доводили децу из суседних сиромашних села, али пошто им беше скупо да их издржавају (најјевтиније 2 рубље месечно) то су је тргли натраг. Богатији сељаци из далеких села беху се полакомили бесплатном наставом и распростртим гласом у народу, да је у нашој школи добра настава, па су били довели децу, али зимус, кад се " отворише многе државне школе по селима, онда је узеше и уписаше је тамо. и ако се у њима плаћа за наставу. У јасно-пољанској школи осташе само деца ј.п-ских сељака, и она иду само зими у школу, а лети, од априла па до половине октобра, раде у пољу; за тим у њу долазе деца надничара, домаћих слугу, наредника, војника, крчмара, прквењака и богатих зидара који станују па 30—50 километара далеко.

Свега има на броју.до 40 ученика, али ретко бива више од 20 заједно. Девојчица има обично 10 до 6%, или 3—5 свега. Обичан је узраст од 7—13 година. Али сваке зиме имамо и по 3—4 одрасла. младића, који походе школу месец дана или једну зиму, па онда остазе. За њих је наш школски поредак веома неудесан. По својим годинама и по осећању достојанства не могу се мешати са осталим ученицима, па зато и остају увек усамљени. Њима сметају дечје игре и сва кретања, без којих се не може ви замислити школа за малу децу. Већином улазе зато, да допуне она знања, која су стекли у животу, са тврдим уверењем, да је само оно наука, кад се учи из књига, јер су они тако слушали. Ономе младићу, који се реши, да дође у школу, потребно је најпре, да издржи породичну свађу и подсмехе својих другова, а за тим да угуши свој страх и неокретност.

Другови би му се овако подсмехнули: гле колики је клипан, — а идеу школу!» Осем тога, такав ученик стално осећа, да је сваки дан, којега он проведе у школи, — изгубљени дан за рад, за његов једини капитал, и

зато док је у школи он се налази у раздражености, и ова опет много смета учењу. Зимус је било три оваква ученика, од којих се један и сад учи. Одрасли ученици су у шкоди као на жеравици: тек што је довршио писање, у исти тренут, кад једном руком оставља перо, другом дохвати књигу и стојећи чита; чим од њега узму књигу, он узима камену таблицу, а кад му и то узму, опда је сасвим изгубљен. Прошле јесени код нас је био један служитељ, који је ложио пећи и учио књигу. За две недеље је научио читати и писати, али то није ни било учење већ некаква болест, као неситост, Носећи дрва кроз разред, он се зауставља, и, са дрвима у рукама, сагиње се преко дечјих глава и сриче: с-к-а—ска а за тим иде на своје место. Кад му не испадне за руком да изрекне слог, онда гледа на децу злобно, као на своје непријатеље, ако је био слободан, онда се с њим ништа није могло учинити: одмах се удуби у своју књигу и почне 6-а —ба, р-и—ри и т. д., и тада, у таквом стању, он није способан да разуме ништа друго, Кад су одрасли певали или цртали, или слушали предавања из историје, или 'тледали Физичке опите, — онда се по њиховом лицу могло познати, да се они покоравају томе поретку, без воље и, као