Učitelj

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 4

сл =

га пустиш да сам научи он ће научити али да говори лекцију то или не уме или не сме. Да ли је то страх од пређмшњег учитеља (он се пре учио код једног лица духовног звања) или је непоуздање у самог себе, или самољубље, или незгодан положај и однос према дечацима који су по његовом мишљењу нешто ниже од њега, јер су сељачки синови, или му је дошла мисао да није у милости код учитеља, или је ова мала душа увређена каквим незгодним учитељевим изразом, или је најпосле све то заједно, сам ће Бог знати, но ова стидљивост, ма да сама по себи није добра црта, — ипак је она чврсто скопчана са оним што је добро у души овога детета. Могуће је све то поправити Физичним или моралним прутом, али је опасно, да се поред ове црте не ишчупају и друге драгоцене способности, које учитељу олакшавају посао настављања.

Нови учитељ најпосле послуша мој савет, пусти ученике из клупа и допусти им да иду по школи слободно, па ако хоће и по његовим леђима, и од тога часа сви почеше много боље причати, а у дневнику учитељевом могли смо прочитати: „Одоцнио Савић, али је казао неколико речи,“

Има у школи нечега неодређеног, што се не може мењати, нечега, што је непознато у педагогици а међу тим помаже успеху у школи, — то је дух школин. Овај је дух потчињен извесним законима и негативном утицају учитеља, т. ј. учитељ мора напуштати неке ствари само зато, да не би уништио овај дух... Дух школин, н. пр. налази се свагда у обрнутој

У

сразмери према школском поретку и принудној вољи учитељевој, у обрну-

тој сразмери према учитељевом утицају на начин мишљења код ученика, у

правој сразмери према броју ученика, у обрнутој сразмери према продужењу часа и т. д. Овај школин дух јесте нешто што се брзо шири од ученика до ученика па чак прелази и на учитеља; нешто, што се изражава у гласу, у очима, у покретима, у сарењивости, — нешто веома опипљиво, неопходно и драгоцено, те по томе мора бити циљ свакоме учитељу. Као год што је пљувачка у устима нужна за варење, али је непријатна и излишна без хране, тако исто и овај дух живости дечје ван школе је досадан и непријатан, а у школи је он неопходни услов за примање умне хране. Ово расположење не може се вештачки изазвати, а није ни нужно да се то чини, јер се оно свагда само собом јавља.

Ја сам у почетку грешио. Чим би дечко почео рђаво разумевати, он би одмах пао у неко обично школско стање збуњености, а ја би викнуо: дед, поскочи, поиграј мало! Дете почне скакати а остали његови другови па и он сам смеју се, и после скакања ученик постане друкчији, али кад понових неколико пута ово скакање, тада се показа да и ово није практично, јер чим рекнем: скачи, онда ученику постане још више досадно, па почне плакати. Он и сам види, да његово душевно расположење није онако какво би требало да је, а не може да га промени нити хоће то коме да допусти. И дете и човек прима само у раздражености и расположењу, зато