Učitelj

ДУШЕ ЖИВОТИЊА 4

= сл

потребном; или као што Енглез Гемез примећује «то је једна од оних речи , којом људи своје рођено незнање од самих себе крију.» Никакав слепи, безвољни нагон; никакав утицај какве више силе, не управља и не руководи животињом у њеном пословању и делању, до разлог који је постао из поређења, расуђивања и закључака, али поред кога, наравно, битну ролу игра још и од родитеља наслеђена организација или духовна диспозиција. Процес мишљења, по коме то бива, по својој суштини, са свим је исти као и код човека, ма да је моћ расуђивања код животиња далеко слабија и ма да се паслеђене диспозиције те слабије моћи расуђивања овле јаче испољавају но код човека. Иначе, с оним истим правом, с којим човек делања животиње инстинктом назива, могао би, с тим истим правом, рећи, да и човек у својим радњама следује својим инстинктивним нагонима. Али је и једно и друго погрешно. Обоје. — и човек и животиња, раде по разуму или свести (ако се хоће да се том речи наслеђене духовне диспозиције означе) само с том разликом; животиња ради више по инстинкту, човек више по расудку. Дакле разлика није у принципу, него само у ступњу... Код неких животиња чуло воњања је далеко развијеније него ли код човека, и то тако, да се на први поглед мора мислити: е је то са нарочито урођеног инстинкта....

„Највећа је лудост, стоји у чувеној књизи «Па Гите де Та па(гес, одрицати животињи интелектуалне снособности; оне осећају, мисле, расуђују и упоређују; бирају и саветују се; оне имају памћења, показују знаке љубави и мржње, и често пута су њихова чула развијенија, Финија. од наших.“

Не прави лисица из инстинкта себи рупу са два изласка; не краде она из инстинкта кокоши домаће онда, када зна да господар, укућани и слуге нису код куће, него све то чини она из — расуђивања. Нису од инстинкта старије животиње паметније и разумније од млађих, већ из искуства, И ако је когод чинио носматрања , видео је да су младе лисице, у оним крајевима где их лове, куд и камо опрезније, но у пределима где им опстанак није тако несигуран; — а то је последица од родитеља нарочито наслеђене склоности ка страховању. За што се, рецимо, врапци, креје, и друге ловљиве тице, не плаше толико од људи који пушке собом не носе2% или, за што се не плаше од људи оне животиње, које живе по врло пустим пределима, и које нико никако нити гони нити напада

М/ојДетаг Зећићх приповеда у својим путописима, по Бразилаји, да остарије мазге, које су дуго година у служби, често пута се плаше, кад угледају какав куфер, сандук; и ударају ногама у исти предмет да би свој гњев исказале. А друге опет дају се натоваршити, али тада тако дугом дотле трче, док све предмете са себе не пообарају. «Чудновато заиста, вели исти писац, натоварене мазге у путу таке богаве бирају, које су врло широке и пролазне па ма и обилазче биле; док су млађе врло неискусне

и напињу се да се кроз сваки теснац провуку и прођу.“ Као што се види,