Učitelj

из школиног ЖИВОТА 969

пуцаљкама. А што им је више забрањивао, тиме су се више, често и врло радо играла њима кришом. Кад сам за то дознао, падоше ми на памет горње изреке. Изиђем једном у двориште, па кад приметих код једнога пуцаљку, пођем к њему. Кад ме опази, он поче да крије. Зовнем га к себи, и затражим пуцаљку. Дете ми с устезањем, даде.

— Ша радиш с овимг —

— Пуцам —

— Деде, да видим, како пуцаш.

— Дете показа, испаливши један пут.

Е, видиш, то се не ради тако, рекох. — Узмем пуцаљку и покажем му: оквасим куршум (од кучинај), дунем у цев, па брзо запушим куршумом, и онда узмем шипку, па најпре потерам полако до близу половине цеви, а за тим што брже, — и оно онда боље пуче. Пружим после њему пуцаљку и

кажем, да и он тако учини. Дете опроба тако 2—3 пута преда мном са, задовољством.

Деца су се већ била сва искупила. око нас и посматрала. Запитам их: — Има ли још који пуцаљку 2

Сви ћуте, мислећи да их кушам,

— До сутра, рекох, хоћу сваки да има пуцаљку, па да вам нешто покажем.

Сутра дан је сваки ђак имао пуцаљку, а неки чак начинили и по две па везали узицом једну цев поред друге, те тако начинили двоцевку.

Онда их постројим у две врсте, једну према другој, у размаку за десетак корака, и заповедим да сви „напуне“, па да чекају моју команду. Кад су напунили, онда им командујем, и они сви на „три“ испалише са највећим задовољством. ПЏоновим још неколи пута тако, па их онда поделих: једне у „стрелце“, друге у трупе за „плотунску паљбу“ (с обе стране), и разви се читаво бојно поље.

Тако смо поновили још 2—3 пута у пољу, па после почеше један по један да остављају. Омрзло им.

И после неког времена ниси могао да видиш ни код једног пуцаљку

Исти сам начин употребио код још неколико сличних случајева и испало је добро.) Алекса Васиљевић

учитељ Крађа. — Једног јутра, кад ступих код децеу школу, изађе преда. ме Јован — ђак П раз. тужећи се да му нема стакла из клупе, где га је си-

ноћ, кад је пошао кући оставио. Саслушавши га, не почех о томе ништа, оставих ту ствар, па пређох на рад. Кад се час сврши и очита молитва, ја их зауставих и рекох им да седну, те да се мало о нечему поразговарамо.

Некима, који не знађаху зашто их заустављам, беше необично, па из радозналости одмах поседаше на, своја места и упреше своје погледе у мене.

5) Штета, ако овом приликом учитељ није деци објаснио дејства сабијеног ваздуха. То је требало. — Ур,