Učitelj

_ КЊИГЕ И КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ 237

о обмани, што на неким малим таблицама није била љубавна порука већ писмо којим се паре траже.

Због лаког брисања на воску се и концептовало, па се после преписивало на хартију. Чиновници су своје дневне рачуне (врћетег! ез) писали по воску, па их на крају месеца приписивала начисто. И о изборима чиновника у скупштинама употребљаване су мале таблице. Сваки је, ступивши у комицију на Марсовом пољу, добијао по таблицу, као некакав бирачки лист, па је на њој записивао име кандидата. Интересантна је Плинијева напопомена да су на таблицама многи записивали место кандидатовог имена своје, или чак и неслане досетке.

Још ву таблице служиле и омладани по школама, и најзад, _ на њима су писата и завештања, те тако кодицил значи то исто што и тестаменат.

Друга материјаа за писање био је пергамен (лат. тетбгапа). По Плинијевом прич!ињу пергамен је овако пронаћен:

Мисирски владори, Птолемејци. основаше у Александрији на 800 год. пре Хр. велику књижицу, која је учинила Александрију важним средиштем грчке учености. Од прилике на 100 год. после тога основа такву књижницу у Малој Азији пергамски краљ Еуменес. Из саревњивости забранише Птоломеји извоз папира из Египта, како би се онемогућило издавање књига у другим државама. Тада вели, почеше у Пергаму из нужде чинити коже и подешавати их за писање, па тако удешене називаху их пергамским кожама или краће пергаменом. Према томе џергамен је пронађен у 2. столећу пре Хр. Најпре је био жућкаст. Римљани, пошто усавршише ту производњу, израђпваху са свим бео пергамен, али, како је јасно бела боја кварила вид, то они премазиваху жућкастом бојом ону страну, по којој се писало.

По пергамену се писало пером, али не челичним, пили тичијим, већ пером од трске. Овај ве материјал добављао из мемфиске покрајине у Египту и из околине Книда у Малој Азији. Треска се шиљила нарочитим ножићем (всатргит Ибгагшт), а врх се резао по средини (као на сад перима). Еластичност је врховима извођена, на брусу (сајатшт Тетрегаге, асцеге). Мастило се звало ађгатеп Шшт (црнило), или грчком речју епсаизћшт. Грађено је од гумове воде пи чађи од смолнатог дрвета. Мастионица је била често од рога, те се по томе звала и согпи (рог) ), поред обичног назива аћгатеп(агшт. Мастило је било веома црно, али је после дужег времена потпуно бледело, особито на влази. Стари рукописи (наравно из средњег векај, писани таквим избледилим мастилом, могу да се чи-