Učitelj

И ПЕТИ ГРОБ 761

Према тој јасној и благој светлости месечевој, блиста се

земља, као да јој неко самим драгим каменом посуо. Разноврсни прамичци снега, који ју је покрио, дивно се преливају....

У селу тишина. Све је одавно полегало и предало се у на:

ручје слатког сна. |

· На једној јединој а у читавом селу, виде се осветљени прозори.

То је била школа села А., у коју баш овог тренутка, умаче човек, у подераном кожуху на леђима и старом масном фесу на глави.

— Стиже ли Митре» чу се глас из нутра.

— Ево ме, господине.

— Шта би:

— Добро је.

— Је ли обећао >

— Обећ'о је Станимир.

— А што није Павле»

— Не море, вели. требају му коњи сутра Кад ми он то рече, а ја онда свратим Неши; и он вели да не море. Ја после одо' Ивку; њега опет не би код куће. И ја ти се онда сетим Станимира ; одем њему и кажем му: Посло ме господин, така и

така ствар, и да му даш кола сутра зором до чаршије... И он обећа од првац.

= Добро си урадио, Митре, рече учитељ “| Митрово се лице развуче, и то је било место сваког одговора.

— Иди сад, Митре. Види само мало ватру у пећи, па можеш и ти спавати..

Митар оде да чарне ватру, а учитељ се врати у своју Бе Полако на прстима приђе постељи.

— Како је Ано» рече он шапућући, и наднесе се над дете, које је у постељи лежало.

— Ето видиш!... Никако се не разбира!!...

Он му полако превуче руком преко чела. За тим њежно узе детиње ручице и принесе их устима.

— Ух!... Као жива ватра... — Изгори, рече Ана уздишући.

Учитељ се полако исправи. Готово посрћући дође до свога стола. Седе и наслони главу на руке.

Беше нема тишина, коју прекидаше тихо куцање сатића И ЊИХОВИ уздисаји. ..

Јова, тако је било име учитељу, први прекиде ћутање:

— Ја мислим, Ано, лекар ће по моме опису, познати 60лест, само стрепим....