Učitelj

148 ЗАБАВА И ПОУКА

Дуго нисам заспао. Распињала ме већ моја „књижевна“ слава. Та оне сјајне звезде су близу према машти мојој. Она се дигла високо, куд и камо више од њих..

И сањао сам све неке велике књиге, велике као оне у цркви, и као читам сваку коју год у руке узмем. Долазе нам људи у вече на посао, а ја им читам све из оних великих књига: а они се диве, и чуде, и веле: »ала је изучено ово Петрово, ала много зна, !.... Кад пре изучи толико !«....

Сутра дан сам устао сав блажен. Пљуснуо сам се неколико пута хладном водом по лицу, па сам одмах доко- | пао Буквар.

Миц по миц — елем ти ја изучим сва слова.... Отац. | ми беше све поноситијм. Олушао сам једно вече, из по- | њава, где рече матери:

— Ово је глава! Видиш ти како само одмах „оприма“ |

све што чује. А мени мило, мило Боже, па се сав топим од радости!... Почесмо срицати. Ни оцу није било баш лако да ме учи, јер је и он од чобана научио, али је мушки прилегао на посао. А ја сам отворених уста чекао сваку његову | реч. И брзо ми пође за руком па није само да сам срицао него баш почех читати,...

Ишчитао сам сав Буквар и како сам га много читао. већ сам га скоро на “изуст“ изучио. Тамо бам нашао: „што није твоје не дирај«“. Отац ми рече:

Ето шта књига каже:

Ја сагох главу поцрвенивши а он рече:

— Сад и књигу знаш! Слушај што у њој пише !... Књигу су мудри људи писали. Ако се будеш владао по њеним саветима никад погрешити нећеш...

После неколико дана дође он из чаршије и донесе ми | једну песмарицу. Ја као луд скочим и докопам књигу па. | окренем певајући као наш Бајо Бошњак кад удеси уз гусле: