Učitelj

446 НАДМЕТАЊЕ КАО ВАСПИТНИ ПРИНЦИП

утилитаристе и еволуционисте признају као неоспорно, да се социјална осећања развијају из личних,и да је крајњи циљ моралном усавршавању уништити несагласност међу њима. Нема дакле ничега неморалног у задовољству успеха, јер је, најпосле, оно ресултат једне извршене Функције. Низ успеха ствара самопоштовање, а одатле до поштовања туђих успеха за непокварене природе само је један корак. Људи који савлађују у своме раду велике тешкоће осећају не.само дивљење и поштовање већ и симпатију једни према другима. Појачани и учестани успеси могу донети и прецењивање својих способности, или неку врсту самообожавања. То се највише виђа у политичара, и државника, у њих највише с тога што ту ветар има много учешћа у уздизању. Уз то је њима често корисније имати моралних недостатака но умне сувишности. Но. све је то још невино. Тек кад се у то развиће личних осећања умеша и које од антисоцијалних (мржња, антипатија, жеља за осветом, уживање у туђем болу и т. п. ствар постаје опасна. Али јасно је, да надметање не ствара ни једно од тих осећања; оно их само изазива кад су ту, и изазива их кад је оно нерегулисано и неуправљано. Природа је појединих људи зла; њихове тежње иду на штету другога чак и онда кад им то није од користи. Има људи којима мржња на друге људе обузима цео живот, и они су очајни и неутешни кад су спречени у вршењу зла. На те природе не може се рачунати кад је реч о надметању и његовој користи. Иначе је врло корисно ако наставник негујући надметање сузбија све клице лоших осећања, које се у току школског живота појаве. Тим сузбијањем надметање помаже развићу добрих осећања, и усавршавајући ученике умно, још их поправља и морално.

~

Противници надметања, имају често на уму КОМПЛИковане системе награда и казни, као да један принцип