Učitelj

дописи 669

учитељу. Св. бава и други ђачки празници једини су свечаници кад учитељ долази у додир са ђачким родитељима, па за то том приликом учитељ треба да изнесе добре и рђаве стране својих ученика, те да на тај начин ободре и позове родитеље на заједнички рад око васпитавања омладине.

Даље се вели, да су црква и школа тело и душа, и да морају бити у непрекидној вези, уте да би тако могле дејствовати на неговању врлина, побожности и гајењу родољубља«“. У почетку смо признали потребу рилигије у народу и школи, па зато и признајемо, да заиста треба да буде везе између цркве и школе. Оне треба да, да теже свака својим правцем једној мети. Али ни у ком случају не сме се школа потцењивати и потчињавати цркви, те да на тај начин школа постане слушкиња цркве. Школа има данас много ширу и пространију вадађу но што је пре имала, па је зато не треба, ставити у нижи и потчињени положај према цркви. Оне су свака за се светиња.

Још се у распису вели пл то, да свештеник обрати нарочиту пажњу на „пропитивање ученика из веронауке и црквеног певања“. Па ако примети слабо знање у тим предметима, онда да скрене пажњу учитељеву на значај веронауке и. т. д. У исто време свештенству се наређује, да и преко године, са дозволом учитеља, присуствује предавању из поменутих предмета. — Али, молим вас лепо, српска школа није данас оно што је пре 30—40 година била! Она више не спрема свештенике, црквењаке и певчике, те да и даље буде под туторством своје сестре цркве. Религија је у основној школи једно васпитно средство, и ништа више. Сем тога, данас је учитељ педагошки образован човек и своју је службу добио после [2—14 година школовања, па се, ваљада, не сматра и данас за малољетна 2! Српски учитељ није више терзија и чувар горњачких гусака, него је човек свестан потпуно свога позива, па га за то треба оставити на миру. Зар му је мало што га и звани и незвани контролишу, него му још треба и свештеничка контрола! А шта губи јоти и.учитељев аукторитет пред децом и пред људима — о томе и да не говорим. Нека свештеник дође, нека види, нека слуша, али само као човек; чим он прелази у званичност и почне јавно џи безразложно да замера учитељу, онда већ његово место није у школи; тако што добар и ваљан учитељ не дозвољава ни ревизору. Можемо се разговарати, можемо диспутовати о свему, али само тај тон разговора не сме да пређе на јавну опомену им омаловажавање учитељевог рада. Учитељ и без опомене врши свој посао далеко боље и савесније но многи други наши посленици.