Učitelj

УЧИТЕЉИ и учитељице у НЕМАЧКОЈ 153

исплату војене „контрибуције“, коју је морала подмирити. И гле, међу тим свеопштим падом и застојем, сви сталежи, који руководе судбином државе, упрли су били своје погледе школи као спасоносном средству од свеопште туге. Вера у народно образовање, као моћно средство побољшања политичког и социјалног стања државе, била је непоколебима и улога Песталоцијева у организацији пруске школе, одношаји и преписка с њим тадашњих посленика, показују редак пример буђења друштвеног идеализма. Но то одушевљење ипак се није дуго продужавало. После смрти краљице Лујзе, која је лично покровитељствовала тадашњему покрету у корист идеја Песталоција, ортодоксална реакција, која је у почетку иза кулиса дјејствовала, сада је на позорницу изашла сасвим отворено. Но педагошке идеје швајцарског мислиоца већ су дубоко биле ухватиле корена у самосвести друштва и зауставити њихов благотворни утицај благим репресијама било је немогућно. Те су идеје створиле не само народну школу, у савременом смислу те речи, но оне су створиле у Пруској, а за тим и у целој Немачкој, особити сталеж народних учитеља, у чијим успоменама и раду живе и продужавају указивати свој благотворни утицај тежње „оца Песталоција.“ Само се по себи разуме, да је и јубилеј знаменитог педагога, био - пре свега отпразнован већином учитељским сталежем. А као бољи доказ да је народу нужна просвета, јер се „потреба из дана у дан све више изазива, може се још напоменути, како је, поред свечаности приређених учитељским сталежом и интелигенцијом, у исто време, овај јубилеј отпразновао и раднички сталеж. У томе погледу 0особитом пажњом одликовала се свечаност берлинске АтђенетфИ ипеввећије, те родне колевке месног радничког сталежа. Велико социјално значење идеја Песталоцијевих, које је указано на тој свечаној прослави, само доказује већи успех у разумевању самога Песталоција и његових тежња. Тим више опширним разумевањем Песталација и одликује се празновањем столетњег јубилеја рођења у 1846 години, када је само била реч о „оцу Песталоцију“, а само празновање ограничавало се учешћем учитељског сталежа. . Могућно је, разуме се, потпуно саглашавати се с надом, исказаном на празновању свечаности немачких учитеља, — том надом, да ће двесталетњи јубилеј рођења Џесталацијева већ бити отпразнован не једним, учитељским, сталежом и не само првокласном радничком интелигенцијом, организованог радничког друштва, но и целим народом... Но у савнавању савремених државних мужева народна школа, по несрећи јавља се не том драгоценом »„сокровишницом“ нације, као што је то било у епоху знаменитог пруског