Učitelj

ФРАГМЕНТИ ИЗ МЕТОДИКЕ 883

врсте. У приповедању треба ученике вежбати и нарочито спремати и усмено и писмено.

За добро причање могу се поставити ова правила:

1. Причање треба да је просто, јасно п разумљиво. Ово значи: теже и сложеније реченице не треба употребљавати, „јер деца махом говоре у простим реченицама везаним свезом ч. Не треба употребљавати речи и изразе, који су далеко од круга мисли ученичких ; место апстрактних треба употребљавати конкретне изразе што је год више могуће. Сликама се не треба служити у говору, или бар треба бити штедљив са њима, јер ученици врло често разумеју значај слика у буквалном а не у пренесеном смислу. Млађи наставници говоре обично говором неразумљивим за децу.

2. Примање треба да је потанко пч наситно. То значи: не треба изоставити у причању поједине споредности, као што су: место, време, околина, одело итд. Од одраслијих ученика може се захтевати да у некој ствари причају само главније моменте, а и наставник се може у причању ограничити само на оно, што је најглавније, али код мале деце поједине споредности врло су важне, јер се баш тиме сама ствар очигледније представља. Малој деци много је важније како су нека лица у приповетци била одевена, него шта су мислила и радила.

3. Не треба лноо на један пут причати. Ако су предмети за причање повеће целине, које и сам ученик мора научити да исприча, онда их треба разделити на мање одељке, па те одељке један за другим причати.

4. Тон причања треба да је усрдан и дирљив. 113 тона гласа треба ученици да виде како наставник сам узима учешће у неком догађају који прича; да примете како му оно причање иде од срца. Само овакав говор отвара срца дечја. Кад се прича хладно и без учешћа то деца одмах опазе, и поред најбољих ствари њима је дуго време.