Učitelj

910

чите самоће, тишине и размишљања, дошао је у варошку ужурбаност и вреву, где се мало мисли, а брзо јури кроз живот.

У трамвај, којим је се возио, улази журно једна женска која ни у ког не гледа — богато, али некако ипак скромно обучена. То скромно одело лепо се припија уз њен витки, поносни стас и испољава лепоте његове. Кад је села — не гледајући у своје сапутнике — онда је он, у њеним плавим заносним очима, упознао ону женску, коју је његова младићска машта стварала далеко тамо у цветним пољима удаљеног сеоцета, у сенци усамљеног храста. И он ју је у мислима преносио тамо у за њу незнане пределе, где се не чује хука варошка и жубор људски, већ само прижељкивање птичица, бујност и лепота природе, поветарац са далеких. планина и сјај топлога сунца. Он би тек тамо са њом срећан био. Хујање трамваја још јаче га је уљушкивало у тим сновима и он је крадом погледао у то дивно мило лице. Да му је да та вожња траје дуго, врло дуго.

У трамвај улазе и излазе путници. Улази један крупан, висок наредник, премери оком и оде те седе до оне путнице, ма да је било још празна места. Мало после уђе један поп, запурен дебељко са задриглим образима и напетим трбухом. И он, као магнетом вучен, прође он и седе с друге стране до ње. А ома седи тамо и даље и не гледа никога, као да је се не тиче ништа сав тај спољни свет; она као да у својој души носи дивнији и лепши свет, и зато се и забавља својим мислима. А у очима као да јој трепти вечито пролеће и нека неисказана срећа и милина.....

Тек је себи дошао кад је трамвај стао и путница се изгубила у гомили света, који навали трамвају. У

Сутра дан отишао је да посети своју тетку, богату удовицу пензионерку, која станује у лепој великој двокатници, у најживљем крају вароши. Она му је некаква далека рођака, и од детињства ју је звао тетком. - |

Бојаживљиво је. се пео уз камене степенице застрте скупоценим простиркама, најдивнијих боја, и притврђене уз степенице сјајним. металним штапићима. Пењући се горе, осећао је онај дах великог отменог света, и њему, који долази из чађавих сеоских колеба, изгледало је да се налази под сводовима највеличанственије палате У којој се огледа врхунац богаства и раскоши.

Тетка га је милостиво дочекала и провела у свој салон богато украшен скупоценим ћилимима и фотељама, превученим најфинијом