Učitelj

не нађе, осим пок. проте Беговића, који би изношењем тих живих српских примера, будио у нашој омладини религијска осећања и неговао у њима осећање доброте и истине. А и позната је чињеница, да ништа не утиче тако сигурно као пример. Зато би у нас требало и историју српске цркве унети као саставни део религијске наставе. |

Ту долази још и један специјално српски моменат: наше црквено појање. Сви смо ми уверени у његову лепоту и у његов утицај на душу; али коме је пало на ум, да ту његову вокалну лепоту употреби згодно у религијској настави. Црквена песма негује се код нас традиционално-шаблонски, без икаквог вишег, идејалнијег циља, до ли да задовољи практичну потребу при богослужењима. А за онај фини осећај, што га наша дивна црквена песма може да чини на часу религије, на млада и невина срца, то је проблем, који још ником није излазио тако јасно пред очи. Ја га овде додирујем нека се и о њему промисли и проговори која реч. —

Из ових излагања види се, да катихизису, као што је до сад било, нема места у основној школи. А не може га бити зато, јер систематска настава у катихизиху претпоставља извесну психичку зрелост, коју дете за време основног школовања не поседује, те је по томе свака настава у катихизису у том добу без икакве користи,

Прелазим на историјску наставу. Још су стари Римљани рекли, да је: „Шопа тагаа упае“. Ми је не ценимо овде као практичну науку, као неку емпирију живота, него је ценимо по томе, што она износи пред нас читав један свет виших, вечитих идеја. Ни једна ваљда настава у основној школи није у стању, да у толикој мери негује идгално дружење, као баш историја. Осим тога она буди у ученику национална и човечанска осећања, јер износи одличне људе, пуне карактера, како се боре за опште добро. На послетку познавање историје даје нам могућности, да познамо и разумемо нашу садашњост, која је тако сложена. Но настаје питање: који би избор градива био најпогоднији, да испуни горе изложени њен задатак. — -

Позната је истина, да појединац у маломе и брже прелази све оне фазе развитка, које је прешао народ и човечанство у великом и дугоме времену. То ће другим речима рећи, да имаде неке паралеле између општег човечанског и појединачког развитка, и да постоје извесне епохе, које тако одговарају развоју у великоме, а