Učitelj

706

разређивао ученике по разредима п уппсивао нове ученике, који су гомилама долазили и уписивали се у школу. А кад нам је г. Милојко после недељу дана наредио да више не идемо из школе кући гологлави и с прекрштеним рукама у паради, већ под капом и слободно сваки да се креће где хоће, разуме се уљудно и како. доликује ученицима, тада је био врхунац наше ђачке слободе.!

Школске књиге донашане су и раније из Србије преко Оуповца (старе границе) кришом, старањем Милоша (С. Милојевића од 1868. године, а по одобрењу српске владе. Њему их је државна штампарија давала бесплатно, а он их је емештао у кућу пок, Косте А. Шуменковића, трговца у Београду, а одатле их увимале кириџије из. Турске и носпле где треба. Од Суповца уз Мораву до Курвина Града бринули су се за пренос и помагали се сељанима из Трупала Коле Рашић и друге нишлије. А пре 1868. год. преносили су по мало књига трговци у своја места кад би ишли по еспап у Београд п Беч. Књиге су чуване у Врању нешто у кући Харитона Микића, а нешто у кући Митке Јовановића, трг. Неке је школске књиге, штампапе у Београду, доносио у Врањеи Јован Стаменковић трговац врањски, па их јавно у своме дућану држао и продавао као и сваки други еспап и турске власти му нису у томе сметале ни замерале. Кад је пак дошао у Врање г. Веселиновић, донео је собом око хиљаду комада разних уџбеника, те их је раздавао и по селима. Књиге је обично преносио у Турску неки Јосиф Симоновић кириџија из села Сиричина у тетовској кази, и разносио их и по осталим местима. Кад су такве књиге донесене где треба, Турци су после слабо зазирали од њих, осем кад им неко потказује и клевета Србе, опда су их прегледали, али и тада су више кроз прсте гледали виши чиновници турски да се не би ствари заплетале, а нижи за бакшиш,

У току рада у школи и ван ове г. Веселиновић је стављан у највећа искушења. Он је с пожртвовањем радио у школи тактично и успешно разгонио од српске школе све мутне облаке, које је на њу нагонила егзархиска пропаганда, коју су, као што емо већ видели, Турци помагали и натурали јадној раји. Г. Веселиновић је својим радом у школи задобио љубав својих ученика, њихових родитеља и свих грађана врањеких тако, да су му они и своју децу поверавали да их по свршетку основне школе води

+ Дотле су ученици ишли гологлави из школе кући с прекрштеним рукама и у реду један за другим.