Učitelj

4() УЧИТЕЉ

мамно, јамчити (се), ујамчиши [1 „н. п. село или сељане, т.ј. да се ујамчи један за другога“; 2.) „кад се што хоће да шије па се најприје у раздалеко прихвати концем“] „(Срп. рјечник“, Ш. издање, стр. 801.), у7амчишти се (аећ уегђфсеп, уа5 Пеп), 7/амак („конац, којим је нешто у раздалеко прихваћено“; Бошковић, „Скупљ. списи“, 1., страна 161.), јамати [брати (грожђе)ј, јамаљње (брање (грожђа)ј, јамалива [берба (грожђа)).

Али се место јамац чешће говори јемац. Исто тако јем место јам (“јм) говори се и у речима: јемчишњ (се), ујемчиши (се), 100јеммилаш (се), јемстћво, јемственик, јемсшвовалиц, јемалац, јемач (= берач), јемачица (== берачица), јемачки (== берачки) јематва. Сем тога, облик кмБцђ налази се у Душанову „Законику“ (Да-. ричић, „Рјечник из књиж. стар.-срп.“, стр. 521.); а само јемац говори се и у тимочком говору.

У старом словенском језику налазимо само облик земљу, те би по томе изгледало да је у српском језику једино оправдан облик јемец. Како онда да се протумачи облик јамац> Од ЕмБцБ не може никако постати јамамц. Значи: јамац мора водити порекло из другог облика, т.ј. "јмбшђ. Овога облика нема у старом словенском језику, али то уједно не значи да га никако није било. Старословенски језик, као што се зна, не представља у свему прасловенски језик. Он је брат словенским језицима, али најближи прасловенском језику, те се зато узима као представник прасловенског језика. Према томе, не мора баш сваки облик речи старословенског језика представљати у исто време прасловенски облику тим пре што се у разним споменицима старословенског језика могу разликовати разне промене једне исте речи, према променама које су у вези с местом у ком је живео писац дотичног споменика. Отуд имамо три редакције старословенског језика: руско-словенску, бугарско-словенски и српско-словенску. Ипак све ове редакције воде порекло из једног заједничког изговора, који у најстаријој фази одговара стању правословенског језика, кад се он почео цепати у разне словенске дијалекте (тезр. језике). Облик емБЦБ, који је забележен у старословенским споменицима, одговара доцнијој фази старословенског језика, т.ј. руско-словенском изговору, који је очуван у српским црквеним књигама и најранијега и садашњега времена. Помоћу црквених књига или уопште књига са црквеном садржином, облик емрцђ по руско-словенском изговору пренео се најпре у српске књиге црквене садржине, а затим постепено и у српски народни језик. Међутим, у прасловенском,