Učitelj

ПИСТА К 445

ЛИСТАК

Из дневника учитељевог

Милутин Станковић

Бити учитељ у овако урођеној, чистој и модерној згради, у оваквом здравом и свежем месту, где природа подмлађује и душу и тело, немати дугова као наш домаћин, а имати овако одличну економију — значи бити срећан. Погледај! Све што је на столу, он је произвео. У винограду му се плаве гроздови као да те маме лепотом својом; у ливади пасе крава швајцарска, а у воћу читав чопор свиња, па још има и коња и кола! Додај томе овако младу и згодну женицу, здрав пород и красну „нараф“ каква је његова, па шта ћеш више #% Срећан је са њима под сенком ових храстова. Природа, коју посматра, са свима лепотама њеним, уздиже му душу к идеалима, а љубав онако красне женице: љупке и миле, отмене и паметне, даје му воље за радом и животом — и у томе је сва срећа његова.

— Тако је тако, прихвати Сима раскопчавајући свој извештали капут и сухом жилавом руком извади дрвену кутију дуванску. По бледу лицу његовом разли се тевна румен, а у мирним очима засија пригашени жар. Видело се да га узбуђује мисао, коју хоће да каже. Тако је видиш, али он је био увек свој, а ми смо били целог века шуђи.

Он је кућио своју кућу и уређивао своју економију, а ја шта сам радио Ја сам трчао да будем пропагатор свију идеја и подузећа за која сам веровао да воде напретку народном. Хтео сам да будем пионер свега, да урадим за друге све, за себе ништа. Те су ме мисли обузимале свега да о својим домаћим бригама нисам никад ни мислио. Грцао сам вечно у сиротињи и беди, гладан јурио по зборовима културним и политичким, и на њима низао тираде противу тирана, а затим спокојно укрштао Србију мојим премештајима и гледао своју децу босу и поцепану. Не жалим ништа претрпљене муке, не ропћем ништа на данашњу си: ротињу, али ме једино силно боле: питам се, да ли сам потревио пут у животу, којим ћу стварно и најбоље послужити ближњима7 У таквим приликама често ме мори горка сумња, те ми цео минули жизот изгледа промашен, празан и пуст.

Чини ми се да је пут овај, којим је Милан ударио, бољи и и за њега и за ближње. Идући њиме користи више и себи и ближњима — но што сам то ја чинио просипљући уз то море снаге, воље и одушевљења...

Повуче неколико димова из коштане муштикле, па настави:

— Јеси ли читао умовања Толстојева> Јеси ли читао где он на једном месту наводи да су људи, који су највише идеалисали,