Učitelj

690 У нпитЕЉ

само себе, своју пријемчиву природу и убеђење, да ће сад у школи бити онако исто весело, пријатно, као и јуче. Он не мисли о разреду све до оног тренутка, док се час не отпочне.

Никад нико не буде грђен што се закаснио, и никад се нико не закашњава, овим старији, које очеви неки пут задрже код куће каквим било послом И тада тај велики великим трком, сав задуван, дотрчи у школу.

Рецимо, по распореду је у првом, млађем разреду механичко читање, у другом -— поступно читање, у трећем математика. Учитељ улази у собу, а на патосу леже и циче деца: „гомиле-е-е!“ или: „ајаој! удавићете ме!“

или „та не чупај се!“ итд. „Петре Михвиловићу ! — виче са дна гомиле један глас учитељу, који улази, — кажи им да ме пусте.“ — „Здраво Петре Михаиловићу!“ вичу

други, продужујући и даље свој несташлук, Учитељ узима, књижице, даје онима, што ву пошли са њим к орману; из оне гомиле на патосу они горњи, лежећи на гомили друге деце, ишту књигу — гомила се мало по мало смањује. Но тек што је већина узела књижице, већ и сви други трче орману и вичу: „И мени, и мени! Дај мени јучерашњу, а мени Кољцову !“ | итд. Ако и остану још каква двојица, који су се загрејали и наљутили борбом те се гњаве по патову, они, што сведе с књигама, вичу на њих „Докле ћете вас двојица%.. Ништа се не чује. „Доста.“ Загрејани борбом покоравају се и, задувани, лаћају се књига, и само још прво време, седећи за књигом, млатарају ногом од несталоженог узбуђења.

Са оним истим одушевљењем, с којим је малочас чупао за золуфе Мићку, сада чита Кољцову књигу (тако код нас зову дело Кољцовљево), скоро стиснутим зубима, сијајући очицама и ништа не видећи око себе, осим своје књиге. Сад га је тако исто тешко откинути од књиге, као мало час од борбе.

Седајући где коме падне на намет: на клупама, столовима, на прозору, патосу и наслоњачи. Девојчице се-

1 Неправилан дечји израз за Песме Кољцовљеве. Дете је требало рећи Колбцовскуло, а рекло је на свој детињи и сеоски начин — Колљцовуто. 7 “ Прев.

~

поааињаиињ-

.