Učitelj

ИСАК 807

Ја слушам разговор, па м не видим ко стоји крај мене. Тек кад се окретох спазих — шта мислите кога 2 — Валеријана !

Ух какав је! Лице бледо, модро, испијено; испод очију модри колути. Стоји ко вејка. На врату нема крагне, на ципелама нема ђонова, одело у дроњцима, од њега базди неки одвратан задах.

Познаде ме.

— О здраво! Како си прошапута и дохвати ме хладном грозничавом руком.

— Шта је с тобом болан“

— Ето отпустише ме из службе; пропо сам ти ко нико мој. Тужио ме надзорник. Дошао да врши испит сабајле, ја тек устао. Каже; — Хајде одмах да почнемо! — Ја само што рекох: — Полако, господине, човек падне с крушке и одмори се. — Е, вели, ја нисам пао с крушке, него сам сишао с кола, — и нареди да Уућу ђаци. Узе питати најгоре ђаке и даде ми слабу оцену. Још ме оптужи те ме одмах отпустише.

— Па шта сад мислиш; |

— Море хвала им опет. Добро је. Дали су ми опет службу. Ево објаве у џему. Ту стаде размисли се. '

— Него знаш шта је, прихвати одморно и бојажљиво, погорелац сам имаш ли један динар“ и пљуцну, очевидно мислећи већ на хладну шљивовицу...