Učitelj

604 ~ упите љ

упознавање са сећањем у ужем смислу, које не само није идентшификација, него, како Вунт вели, наступа нарочишо баш онда каде је идентификација немогућна. Ту је први случај „посредно упознавање“, где нема никакве идентификације слике сећања са објектом из прошлости, где у опште нема никаквог одређеног „објекта из прошлости“, него има само садашњи објекат, који се поступно одн. посредно асимилира са сликама сећања.“ Мало је сложенији случај кад је дат један релативно нов објекат, који се упознаје помоћу асоцијација по сличности.“ Где су ови случајеви код г. Петронијевићаг Где су они случајеви кад објект остаје „на врх језика“, кад никаква идентификација није могућна 2 Услед збрке, коју је г. П. овде начинио, нема у овом параграфу никакве поступности, нема целине.

Сећање, о ком говори онако неодређнно г. П., је асоцијација по сличности. У том смислу — и само у том смислу — је свака асоцијација по' сличности, т. ј. свако сећање ранијих објеката, у ствари упознавање.“ Ја се могу сетити ранијих субјеката само на основу сличних садашњих објеката или на основу сличних — а не идентичних! — слика сећања. Кад се н. пр. сетим свога оца, ја имам одговарајућу слику сећања и — немам шта даље идентифицирати. „Објект из прошлости“ је та слика сећања; обоје је једно исто. Али да би се та слика сећања у опште појавила потребно је да се нешто слично јави: или да видим човека у ма ком погледу слично с мојим оцем, или да неко говори о своме оцу, или да дођем у кућу где је мој отац становао, ит. д. У другом случају, као што се види, почива сличност на — једној речи. Последњи пак случај и није у опште асоцијација по сличности већ по контигвитету, одн. по егзистенцији. Где је ту идентификација >

Што г. П. — даље — говори о сужавању и савшјању „низова“, врло је нејасно. Зар није сужавање исто што и „феномен елиминације“, о коме г. П. говори доцније 2"

5 36 говори о мишљењу. Мишљење је највиша функција свести која претпоставља елементарне и ниже психичке функције: поређење, анализу, синтезу, апстракцију, генерализацију.. О овим функцијама, мећу тим, не говори 2. 11. нигде. У опште није г. О нигде у својој Психологији одвајао садржине, појаве од функција,

1 Мипа, ашпдаг. д. Рз., 5. 290.

2 Мипа,, ппаг. а. рћ. Рз., Ва. Ш, 5. 545. 8 дећеп, о. с. 5. 172 Н. |

4 јод о. с Ва. 15. 155.

5 улећеп, о. с. 5. 179.

6 Осн. емп. Пс., стр. 249.

7 Мипаћ, бшпаг. а. Рз., 5. 302 #.; Шррз, о. с. 5. 144. Па ипак за то по г. Петронијевићу мишљење није, као што би се морало мислити. само асоцијација престава као код асоцијационих психолога (н. пр. код Ниена) већ и по њему елементи мишљења (појмови) постају неком вишом функцијом и то, као што ћемо видети, неком „функцијом негације“.