Učitelj

630 У ИТ и

Бежао је кроз варош глава му је бучала. 34 динара понављао је у себи. 20 динара за дуг, мени остаје 14 динара. Куда ћу и где ћуг

Изађоше му у мислима пред очи мајка и сестра, срела га на "уласку у село, па мајка му вели: — Сретно сине, сретна ти прва плата, у здрављу да дочекаш и највеће плате, — а сестра — срећно брале, а шта си нам купио од прве плате >

Љубиши ударише сузе на очи, — ишао је кроз варош као луд, нити је шта чуо, ни кога видео.

Где ћу! Шта ћу! Шта сам ја!2 Муцао је Љубиша. Нико и

ништа! — говораше му сав спољни свет, говораше му сав сјаји "богатство. Народни учитељ, — говораше му савест. Да — учитељ, про-

муца Љубиша. Зар сам ја заиста кукавица, зар ја за животну борбу нисам способан >! Не, не, недам се ја. Ја ћу радити, и рад се мора кад-тад признати.

Нека буде добро школи, нек буде добро деци, а мени како буде, ја ћу се мучити. Ја сам човек. ,

(С тим мислима отишао је умирен среском началнику, да код њега поради што за школу. .

Началник га је примио љубазно, руковали се, понудио га да "седе, поручио каву и одмах почео:

Слушао сам о вама — хвале вас сви ваши сељани, као добра учитеља, него веле много истражујете у школи.

Ко, ја... поче Љубиша; Па ја сам хтео...

А, не не, обично, то је особина свих младих људи, новачење, волите све ново и лепо, и то народ кошта, нема народ, не може да плаћа, продужи одмах капетан и не даде Љубиши да каже шта је хтео.

— Него ја бих вам саветовао, да будете мирни, да се не ту_жите, но да гледате свој посао.

Ваш председник лепо живи са послаником, па ћете и мени. посла направити, а ја не бих рад био да се свађамо.

Љубиша се сав охладио — да ли је ово пред њим старешина једнога среза, или каква ситна пандурска душица, која зазире од посланика и председника — мислио је у себи Љубиша.

_— Па господине, ја не тражим ничега, сем, да ми се омогући рад у школи. Ја у овим приликама не могу радити.

Може, може, све лепо; али ви хоћете много — ваш одбор, "вашу управу и остало.