Učitelj

908 УЧИТЕЉ

мог срца; ја сам га носио са собом готово непрестано и чувао га и онда, када сам већ читао Шопенхауера и Дарвина. И: данас се. још по каткад сећам с радошћу помешаном с тугом оних чаробних часова, за које имам да захвалим моме „Робинзону“.

Нисам имао књига са сликама и не памтим да ми је ма када купљена каква већа играчка. Добро се сећам да су за неко време била мој идеал колица, али није могао бити никако остварен. Место. тога су ме родитељи сваког лета водили у село старим, сиротним људима, где такође нисам добио никаквих „играчака,“ али сам нашао хиљаду ствари, које су ми чиниле радости и које нећу забо равити. О прављењу воденица у јарковима поред пута нећу ни говорити, јер треба живети у селу, да би се то могло уживати. При томе никако не сме бити ту мамице, која пази да су панталоницечисте. Ну какво благо ја скупљах у шуми и по пољу и како оно: бејаше на цени у зиму код мојих малих пријатеља и пријатељица и како измишљасмо лепе игре с њима! Ту су биле шишарке, лепи,. глатки камичци и необичне љуштуре од пужева. Затим јелове и. борове шишарке, лешњици, лептири и бубе; осушено цвеће и лишће, иглице од четинара, које смо одвајали у свежњеве и сјајна свила. од кукуруза, којом смо водили најживљу трговину.

И уз ове слике из моје младости да испричам ову супротност, Прошлог лета сам пратио једну госпођу с њеном децом кроз шуму и још данас ми је у ушима, што сам онда чуо. „Ах, боже, шта ћете с толиким цвећемр Да правите ђубре код куће, је лиг“... „Хм, Пајо, ко још меће камење у џеп2“... „Ах, не дирај ту гадну бубу !“... Јело, шта ћеш с том глупом ствари Гледај како изгледа. твоја хаљина! И твоја коса!... Ова деца имају пуно играчака, па. опет непрестано вуку ђубрета кући!....

И још једна слика! Госпођа Мара кори свог мужа, малог чиновника и који врло оскудно храни своје, како неће ништа да даје: за играчке. Човеку ударе сузе на очи и он гледа у своју децу, која се живо играју различним дрвцима, крутом хартијом и малим стварчицама. Он им прави лађе од хартије и мале чегртаљке од. орахових љусака и на то скреће пажњу жени. Али она се подсмева и вели: „Тричарије! МИ наша деца сад нешто имају! Баштовановићи такође ннсу богати, па је опет Милица добила јуче лутку с косом и Јова поштанска кола од плеха“. — „А данас“, одговара. муж, „Баштовановић ми се жали да је лутка већ изломљена и поштанска кола гомила плеха без облика. Ја видим Милицу и Јову како се са свим задовољно играју с гомилом старих крпа од којих. граде разне ствари“...