Učitelj

~

Општа педагогика 17

Исто тако кад су моја деца први пут видела фонограф, веровала су да то није једна справа већ некакав човек сакривен унутра, и за све остале играчке, које се покрећу извесним механизмом: за коњиће, аутомобиле, железнице, мисле да су у томе моменту живе.

још деца верују са свим природно, да животиње и ствари могу да говоре и предлажу идеје као и она сама. једна девојчица видела је у књизи једну смрвљену муву па је рекла: „Ах, да смо били присутни онда, кад је јадница умирала, могли смо чути како се на језику мушица каже „помагајте“ и „јаој, умрех“, јер је она свакако кукала за помоћ. Друга девојчица хтела је да сазна, шта раде птице и зечеви кад су код своје куће: где станују, иду ли и они у школу, ит. Дд. У осталом свако дете видело је по неколико паса и мачака научених да поздрављају, шене, да носе новине у зубима, да пружају ногу тражећи тиме шећера и да скачу у круг. Тако и животиње у баснама, почињући од „Мачка у чизмама“ па до Андерсеновог „Лабуда“, крећу се разумно и паметно у своме раду и раде тако интелигентно и отресито, као што би то и сама деца радила.

ж

један од вероватних разлога зашто се басне допадају деци, јесте тај што басне за децу представљају стварност. Кад их причамо деци, ми верујемо да их преносимо у један фантастични свет, невероватан, у коме ће да виде чудновате измишљотине. Међутим баш сав тај чудновати свет чаробних замкова, мађио_ ничких штапића, мистериозних гласова и паметних · животиња, за децу је много ближи стварности него фантазији. Њихово лично искуство је такво, да им најчудноватије басне изгледају као обичне ствари и факта, која их опкољавају. И заиста то је нарочито уживање што га дете налази у баснама кад верује, да све немогуће ствари могу постати стварне и истинске. Оно се интересује за басне као што се ми одрасли интересујемо за романе, који су чудновати али.

Учитељ ( 74