Učitelj

470 Учитељ

.

шта више, поред ње ништа друго и не постоји“. „Дивљак“ је „безгранично саможив.“ Он мисли само на себе, Штајнмец устаје. одлучио против овог тврђења и мисли да ствар није тако проста, као што се обично тако узима. Равногласна оцена тих односа, који су за васпитање природног човека од готово пресудног утицаја, није могућна. У свом делу „Етнолошке студије о првом развитку казне,“ на које се он позива и које ми, на жалост, нисмо могли добавити, дели он сав матријал од чињеница у три групе: прва група обухвата „случајеве апсолутног мажења без икаквог васпитања; друга — почетке васпитања без кажњавања, или скоро без њега; треће сурово поступање и строго васпитање.“ У расправи, којом се ми служимо, уводи он и четврту групу, која се односи на-случајеве занемаривања, тј. кад се деца осгаве сама себи, нити се кажњавају и васпитавају нити воле и мазе. Ми ћемо нагласити резултате Штајнмецовог испитивања, пошто најпре наведемо чеколико примера за сваку групу.

1. Мажење. Индијанци из Канаде нежно воле своју децу, никад их не туку и вичу на њих. Поглавица племена 510их нашао је да је врло свирепо од белих људи што туку своју децу. Деци Патагонаца је све допуштено, она се никад не укоравају. Један посматрач јавља о томе овако: родитељи су неизмерно нежни, они никад не кажњавају нити коре децу, и ако се она с највећом дрскошћу понашају према њима. Ако су у наступу љутње истукли дете, приредили би, чим се смире, свечаност, да би се помирили с децом. Отац говори сину „ви“, син њему „ти.“ Сличне примере имамо и код других племена у Америци. Тако и код Ескима. Ајпо (Јапан) никад не туку своју децу. Чукчи (Сев. Сибир) поступају са својом децом изванредно пријатељски; она никад не чују злу реч од родитеља, никад не бивају кажњавана; родитељи им саопштавају све добре ствари. Казак-Киргизи мазе нарочито дечаке. Огац формално куражи свога сина да грди мајку. Љубимцу или љубимици је буквално све допуштено. Исто ово важи и за океанска племена. У Аустралији, где живе несумњиво најнижа племена, имамо сличне примере. На Кобуршком Полуострву (Сев. Аустралија) „поступа се с децом врло пријатељски. Никад се не кажњавају нити туку, макако била неучтива, само кад су врло досадна, метне их мати на земљу и остави саму неко-