Učitelj
О Гундулићевој Етици 117
Пун је најлепшег интереса поглед на критику и на развитак књижевног укуса у старом Дубровнику.
Периоде се не одсецају једном годином ни једним децениумом — идеје слободно прелазе границе, које оне и не познају, п пролазе бескрајност као што чини магла облака по небеском плаветнилу. Па ипак се, и не без разлога, налазе четири главна ступња у том ниансовању књижевног укуса.
Први је, зна се већ, поклоништво особинама трубадурског певања. Али се упоредо с тим јављају и тонови народне лирике и шале и сатире — последње двоје у тежњи критике савременог начина живљења. Већ тај први период дубровачке књижевности има дбла која су преживела векове, што значи да је индивидуална вредност појединих песника била довољна да и у наметнутој љусци створи здраву језгру: љуске је нестало, језгра је мисли остала. — Други је период настао с усвајањем друкчијих тековина запада, понајпре — разуме се Италије. Тамо је ренесанс васкрсао, у средњим вековима заборављену, паганску класичност: тако се дошло и до обнове уметности, поезије посебице. То је одјекнуло и у Дубровнику. Истраживати васпитне тежње списа тога доба значи испитивати колико су идеје ренесанса захватиле биле упечатљиву душу старог Дубровника. Ипак и тада, особито тада, бејаше потеза који су правилношћу и дубином одвојили од имитовања толико да су преживели и тај правац као литерарну моду. Тада се, у драмској поезији на пример, по свој прилици самоникло почиње дубровачка пасторала, која, доказано је, није млађа од италијанске друге своје; зачиње се алегоријска комедија, као ориђинална претеча славе Шекспирове, и литерарни се укус одвраћа од трагичне грозовитости те захтева трагикомедију, специфично дубровачких одлика. Тада, други пример, Динко Рањина представља, ни до данас још исцрпно непроучени, колос здравих мисли и ведрине литерарног суђења. Можда је он једини за свога доба, па и пре и после тог периода, уочио да је књижевни укус пролазан: кад су га величали што је у дубровачку књижевност увео новину, он је с пуно уверења одговорио да је и то ефемерно, као што је пролазно било оно што је раније важило законом. и као што ће бити краја и оној новини која ће сутра наступити. Он је умео ценити мисао и дух, па је и у старој форми знао наћи оно што с њим није изу-