Učitelj

70 Учитељ

мозак, а отисак овај пренети на уста, да га кажу, и у руку, .

да је покрене, и да ствара другу слику, — представља сложнији рад и дужу линију покрета, него надражај слова преко очију и мозга пренети на уста и у глас. Писање иде дужом а читање краћом линијом, те за то прво читање штампанога, па читање писанога, па онда нека и деца подражавају и пишу. Тако ће се са мање муке, стопу по стопу, доћи до циља. Али и ово само дотле, док се не стигне на. тачку, са које могу тећи упоредно и читање и писање. Сваки учитељ у својој школи опазиће ову тачку. Оснивајући поступак на методи аналитичко-синтетичкој и припреми у нас се ради упоредно, 2 наш језик је подеснији за лакши и природан поступак синтетичко-аналитички. То је копирање Немаца и Француза и у ономе, што је битно њима, али не и човечанству и научном методу. Сваки језик модификује мешоду за себе.

Којим гласовима ваља почетиг — Метода срицања и данас влада код најпрефи њенијих учитеља. Није она крива ни што је озлогласише ни што је терају. Кривица је што се не позноје боја и природа гласова. Говорни сугласник постоји једино у говору, а сам не. Њега увек прати и силу му даје самогласник. Међу два сугласника осећа се нешто мало самогласника, услед чега и постоји тегоба природног чигања по гла-

совној методи, јер се носни самогласници (јерови) подмукло»

појаве. Јерови су упропастили методу срицања, јер се уђе у проучавање гласова по тону и боји, и срицање се преобрази отприлике као кола у железницу. У немачком многосугласном језику и са обиљем сложених речи срицање је чак неизбежно, често се мора учинити предах међу сугласницима (фер-трокнен, Хам-бург, вилд-брет..). Овога има и у српском (ал- ка, бум бар...).

У талијанском тога нема (адасо, медеге, Ффтогаге..). — Зато.

се и говори осећају као трке са и без препона.

У почетку беше говор од самих слогова двогласних, као»

што су слогови животиња до данас (га, гу, ба..). Доцније су се они слагали у речи, при чему су — брзине ради и сажимања — испадали самогласници, те је настало гомилање су-

гласника, Сведоџба је: прати, — перем, трти — тарући,..-

где се враћа самогласник, Срби некад говораху: „Сораби, Серби“ а данас кажу: „Срби“. Самогласник р и данас је лажни, но је понављање сугласнога р. Музичари му никад не дају /,

ин се за

| | |

O a ar ar daca