Učitelj
40 Учитељ
и узеће сами да себе у литератури израде и створе из своје средине трајне бесмртне књижевне типове, док се не роди им за њих писац од талента, да он то уради моћним пером.
Учитељски ће ред вечно тиштати оскудица објективне реалистичке литературе, у коме би они били такви типови, које би писац с вољом и преданошћу разрађивао с пуном грађом и познавањем предмета, које пише. Њих ће болети она улога статиста, коју им писци дају, онај споредни положај на које их писци мећу. Никад се неће заборавити оне увреде, које су свакојаки људи наносили учитељском реду. Кад су извесни професори називали учитеље „недовршеним“, „половним“ људима, „просветним јеврејима“. Кад су их чак и неки њихови другови н. пр. частили епитетима „незналице“ и „нерадници. Кад су под изразом „сеоски уча“ сматрали учитеља као неко инфериорно створење испод самог практиканта. Кад су сео учитељицама писале пашквиле и у књижевним покушајима внало само за њихово заљубљивање, које је у „Сеоској учитељици“ сведено до гвуснога куртизанства и кад су оне сматране као „беле вране“ а професор и песник Влада Јовановић у песми „Учигељица“ завршивао сваку строфу речима своје јунакиње коју за љубав оцене срозава до цинизма:
„Шта ја марим шл:а ће рећи свет, „Главно ми је — пет!“
И због свега тога учитељ наш не сме више трпети, да о њему говоре са неким снисходљивим речима или да га исмевају његови непозвани пријатељи, који га не познају и не разумеју и који неће никада имати искренога осећања за на: роднога учитеља.
Зато смо ми сами позвани, да такво малтетирање и вређање наших најсветијих осећања, такви књижевни дилетантизам, који од истинских типова прави карикатуре одбијемо од себе и да приступимо ми сами сликању свога живота и своје душе.
Па да ли је тачна она поставка, да наш друштвени живот не даје прилике ни података за више књижевне облике, као роман, драму ит д.
Ми мислимо да то није у истини и да такво мишљење нема апсолутно никаква основа, што ће најбоље потврдити и садржина и техника дела, које ћемо изнети пред читаоце.
ДА а сан ома